Sećanje na staru uvredu vrti se po mome srcu, imao sam možda pedeset godina kad mi je trudbenica SUP-a koja neka ostane anonimna, kao što je i bila, izdala ličnu kartu sa zloslutnom napomenom TRAJNA, bio sam zabezeknut, ne očekuje se od mene ni da ozbiljnije poružnim, dobio sam već oblik koji će me pratiti do mojih poslednjih dana, službeno mi je saopšteno da sam dogurao do druge krajnosti, šta je druga krajnost, to je momenat kad gubiš ono što te je činilo osobenim, i kad se tvoje lice i lobanja izjednačavaju sa licima i glavama tvojih vršnjaka, kad svi muškarci počinju da nose istovetne drap pantalone, izbuškane sandale i šta ti ja znam.
Novorođenčad su slična toliko da ih medicinske sestre ponekad pobrkaju i predaju pogrešnim roditeljima, čemu imamo zahvaliti za zaplet u mnogoj televizijskoj seriji, u jaslicama se uveliko vidi ko je ko, tu su uveliko različite, jedinstvene crte, drukčiji osmesi, glasovi, frizure, svako pitomče pokazuje jasnu personality, ali kad luk (kojim se krasno dade predstaviti život, njegovo trajanje, koje se čas čini beskrajnim, čas kao opsena koja neće još dugo) naginje svom drugom kraju, lica ponovo postaju nalik jedna drugima: svi starci zar ne dele isto lice, sivkasto od pobelele brade, možda i on nečega što će medicina tek da ustanovi, a što biće prekasno, ćelavi ljudi zar nisu jedan te isti čovek? U starosti se lica ponovo ujednačavaju do neprepoznatljivosti, kad prvi put dođete u bolnicu da obiđete nekog bližnjeg, shvatite da je od svojih nevoljnih cimera poprimio za kratko vreme neke crte, da oni isto imaju nešto od njegovog ne samo lica nego i pogleda, samrtnici se odriču svojih osobenosti i izgledaju kao jedan isti čovek, pokojnici odu još jedan korak dalje, ako se tako može reći, u sličnosti sa sebi ravnima, da, tako to ide i ispod zemlje, gde se lobanje, oslobođene propadljive ploti pokazuju u svom praobliku, koji spolja živi na banderama: VISOKI NAPON! OPASNO PO ŽIVOT.
Pre desetak godina u berbernici na rubu Pejtona bi me frizerke svaki put pitale jesam li penzioner, poricao sam to, umereno svaki put pozleđen, i plaćao punu cenu; odem tamo dve nedelje docnije, opet isto pitanje, dobro, to jeste razdoblje u kojem može čovek da dobije od kolektiva sat i šutkartu za sva vremena, ali nisam ja taj, posmatram tuđinca u ogledalu, glavu koja stoji na postolju od belog berberskog ubrusa, za penziju si, prijatelju, čekaju te popusti gde god se budeš zaputio! Sad me blagajnice u takozvanoj „Aromi“ pitaju jesam li u penziji, dovodite me u iskušenje da lažem i da se prihvatim te privilegije: biste li tražile nešto napismeno ako bi moj odgovor bio potvrdan, ili bi sama reč časnog starine bila dovoljna?
&
Ljude koje ne podnosim mogao bih privremeno podeliti na spoljašnje i unutrašnje. Prvi su oni koji neću reći parkiraju, koji ostave auto negde gde nikome ne smeta, to oni misle, a smeta svakome, meni prvome, smetaju mi i kad vozim i kad me službeno lice tj. šofer dvadeset četvorke vozi: crno vozilo, sa još crnjim, neprozirnim oknima, mračnim kao nadgrobne ploče, ostavljeno na raskrsnici, zaklanja vidik meni koji imam trougao, ulubiće mi krilo neko ko ulicom sa pravom prvenstva hita u kafić (takvima, koji ne propuštaju ni pešake, u sebi se hrabro podrugujem: „Formula plače za tobom! Kakav si ti car za volanom!“). Tako ostavljena vozila „Parking-servis“ retko i nerado odnosi, a i kako bi, kad je na stalnoj usluzi Opštini i „Dinersu“, ako neko slučajno stane na ova rezervisana sveta mesta, pauk doleće brže nego hitna pomoć, tek u svoje slobodno vreme odnese neko starije vozilo, i ne stiže naravno da sklanja još i džipove sa raskrsnica. Dragocenitostima posejanim po kolovozu ne može ništa ni nepreprobojna pešadija Park. servisa, jer se kontrolori kreću samo po nacrtanim parking-mestima, kao figure po šahovskom polju.
Unutrašnji neprijatelji su mi oni koji stoje stalno na vratima autobusa, i oni koji stoje naslonjeni na BUSPLUS aparate, ne ljubim ni odrasle građane (a koji nisu ni u penziji) kad se besplatno voze dve ili tri stanice: „Već silazite, vama se nije isplatilo da kucate karticu za to malo!“, dođe mi da im kažem, da čujem hoće li se neko upecati i uzvratiti: „Pa nisam ni kucao!“, ali to su neprijateljstva koja se s merom pale i s merom gase, najveći moj unutrašnji neprijatelj i dalje je građanin/građanka koja glasno i neprekidno brblja jer mu/joj je mobilna telefonija priuštila taj u evoluciji doskora nepoznati užitak, ali zaslužuju li ti primerci savremene faune da ih ovakav prirodnjak ikada više stavi pod lupu?
Pre neki dan, osoba muškog pola nagnuta ka šoferu dvadesetčetvorke i natrćena tako da se jedva može ući kroz polovinu vrata (druga je polovina ili zaglavljena, ili ju je vozač suspendovao kao suvišnu), jedva preko junakovih leđa očitam kak se veli karticu, divane njih dvojica, presamićeni je isto šofer, ali sada se vozi kao svoj na svome, kao železničar što ide besplatno kojim mu drago vozom, smetaš mi, čoveče, drugo, zagovaraš majstora, gde je tabla „Zabranjen razgovor sa vozačem“, rado bih video mesinganu pločicu: „Zabranjen razgovor sa vozačem i sa osobama izvan autobusa: razmišljajte u sebi, razvijte barem u nekoj meri veštinu introspekcije. Hvala.“
