Polomite internet

Orvel je bio suviše blag. U njegovoj verziji kontrolisanog društva Veliki brat je jedan čovek. On, doduše, sve vidi, ali je na njemu i odluka o tome koliko će svoja saznanja podeliti sa ostalima. Ako učinite nešto loše, on vas može ucenjivati, ali vaša okolina o tome ne mora da zna ništa. Za njih možete i dalje biti heroj, opozicionir, revolucionar, ali se taj pristup urušio sa Berlinskim zidom.

Ono što je usledilo mnogo je gore, za nas grešne. Veliki brat kao pojedinac ne postoji, postali smo društvo bez tajni. Dve devojke koje pomisle da su neredi nakon protesta u Beogradu (21. februara, „Kosovo je Srbija“) i razbijeni izlozi odlična prilika da se besplatno dođe do inače nedostupne im skupe robe (ako im je verovati) otkrile su da je cena koju će morati da plate tolika da je bolje bilo da su tog dana ostale kod kuće. Današnji svet je farsičan, te se može lako dogoditi da se njihova sramota pretvori u karijeru.

Dakle, dovoljno je da se na nekom mestu nađe jedna mala kamera, a takvih, dovoljno kvalitetnih ima na svakom drugom mobilnom telefonu (a mobilne danas nose svi). Dobar snimak kači se koliko odmah na internet, pre svega na Jutjub. Ako je tema vruća, a neredi u Beogradu prošlog četvrtka to su bili na nivou celog sveta, svi će se zanimati za nuspojavu koja ismeva glavni događaj (neke će to zabaviti, neke ogorčiti). Kako god, istina je da više nema skrivanja. Nema vrhovnog cenzora koji odlučuje šta narod treba, a šta ne treba da vidi i sa kojim je moguće napraviti dil. Legao si uveče potpuno anoniman i srećan jer se nešto parfema i skupe garderobe našlo u tvom ormaru, budiš se kao predmet planetarne sprdnje ili negativac. Posledice na privatni život su trajne. Tih nekoliko minuta života više se nikada neće sakriti i pratiće te svuda. I za dvadeset godina neko će moći da ih ponovo pogleda uz pomoć nekoliko ključnih reči.

Sve to zahvaljujući internetu, još jednom američkom proizvodu koji koriste svi i nikome ne pada na pamet da ga se odrekne. Čak ni onoj mlađariji koja, obučena u falš američku garderobu, pijana od stranog lokalnog piva, nasrće na ambasade zemalja u koje bi volela da ode, da bi potom palila restorane u kojima slave rođendane i banke u kojima njihovi roditelji podižu kredite i neguju minuse koji će nakon paljevine biti još skuplji. Jer, internet je mesto gde nakon toga objavljuju svoje podvige i nadgornjavaju se sa vršnjacima na drugoj, trećoj ili petoj strani, koji su isti kao oni, osim što im mete imaju drugačije zastave ili robne marke.

Današnje „veliko bratstvo“ od orvelijanskog razlikuje to što od njega strahuju i vlasti. Ovih dana aktuelan je primer pakistanskih vlasti koje su želele da svojim sunarodnicima onemoguće pristup Jutjubu jer je tamo bilo nekih boguneugodnih sadržaja. Njihovi „eksperti“ su brljali malo po registrima na serverima i rezultat je bio da u nedelju ceo svet na dva sata nije mogao da pristupi Jutjubu. Pre Pakistana, slične zabrane uvodili su i Brazil, Kina, Maroko, Nepal…

Kada su obični ljudi u pitanju, poput one dve cure, nije sve crno, naprotiv. Dobile su pet minuta svetske slave, samo da nađu pravi način da je iskoriste, još će i profitirati. Recimo, da uđu u kuću Velikog brata (VIP), dobiju posao na televiziji ili barem da reklamiraju nešto što je u potpunoj suprotnosti od njihovog onovečernjeg ponašanja.