Otac Benjamina Hasanagića sedeo je iza leđa novinarke, u delu predviđenom za publiku, na samo nekoliko metara od sudije. Dok je izgovarao sramno pitanje prstima je gestikulirao kao da broji novac. Prethodno je pitao: „Šta si ti?”
Novaković je odgovorila: „Novinarka.”
Nekoliko sekundi ranije, pred sudijom se vodila žučna rasprava između jednog od svedoka, branilaca okrivljenih inspektora i tužiteljke. Svi u sudnici su pokušavali da raščivijaju da li je svedok rekao da se „nije plašio” u određenoj situaciji, a onda nekoliko minuta kasnije rekao da se „ipak plašio”. Čak su se i prisutni novinari ubacivali u tu raspravu, pa i novinarka Novaković koja se obratila sudiji i za svedoka prokomentarisala „Jeste, rekao.”
Da li je to bio dovoljan povod da otac jednog od oštećenih novinarki N1 uputi sramno pitanja: „Hoćeš da ti platim za članak?”
„Sram da vas bude!”
Glas izbezumljene novinarke prolomio se sudnicom i zaustavio svaku raspravu.
„Sram da Vas bude, kako Vas nije sramota? I još tako da mi se obraćate u sudnici i to pred sudijom! Sramota. Ma kako Vas nije sramota da tako nešto govorite?”
Svi su ućutali na tren. Novinarka N1 koja drži do sebe i svoje profesije se pred celim pravosudnim sistemom branila javno i to sama. Dok su prisutni pokušavali da shvate šta se dogodilo, sudija Milan Grkinić je pitao o čemu je reč.
Novinarka Novaković bila je jasna.
„Sudija, nudio mi je novac za članak.”
Sudija Grkinić je momentalno zatražio od Hasanagića da napusti sudnicu uz poruku da mu zabranjuje da ubuduće prisustvuje suđenju.
I na tome se završilo. Nikom ništa. Ali se zato vrlo upitno suđenje inspektorima koji su otkrili Jovanjicu, prema optužnici najveću fabriku droge u Evropi, nastavilo.
Samospasavanje novinarske časti
U stilu apsurda koji živimo, ponižavajuće, zastrašujuće, a možda i protivzakonito pitanje, postavljeno je novinarki usred Palate pravde.
Ana Novaković je uradila jedino što spasava novinarsku profesiju – digla je glas i tako branila svoju čast, novinarstvo, ali i mesto gde se „deli pravda”.
Iako je sudija brzo reagovao i izbacio Hasanagića zabrinjava što nije zatražio od tužioca da bar razmotri da li u tom činu ima krivičnog dela u pokušaju.
Onda bi Hasanagić imao priliku da objasni da li je zaista nameravao da „debelo plati” novinarki za tekst ili je želeo da je „samo” uvredi. Ako mu je namera bila da je uvredi i to kažnjivo, a uvrede novinara se u civilizovanom sistemu zaista debelo plaćaju, a da se članak ni ne napiše, kada Sud tako odluči i kazni vinovnika.
Javna tužiteljka okreće glavu
Nepoznato je i da li je ovaj slučaj uopšte unet u zapisnik sa suđenja?
Zabrinjava i što je u sudnici bila prisutna i tužiteljka Danijela Kljajić koja pokušava da se predstavi revnosnom u borbi protiv javašluka. Kljajić je tužiteljka upravo u Odeljenju za borbu protiv korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.
Međutim, dok novinarka javno, u sudnici, svedoči o tome da joj se nudi „novac za članak”, dok se otvara pitanje da li se krši zakon upravo tu i tada, tužiteljka na sve okreće glavu.
Napadi na novinare postali su nešto što se podrazumeva od ulice do sudnice.
Potraga za pravdom ostaje udavljena u toj teškoj tišini pravosudnih institucija. A jedina nada da se bezakonje neće zaboraviti jesu upravo novinari. Zato što, kad institucije ćute, onda istoriju pišu oni koji izveštavaju u javnom interesu – novinari.
