Poglavice i poglavlja – Otvaranje evropskog puta može biti mač s dve oštrice

Put počinje prvim korakom. A pravi prvi korak u strategijsko-taktičkom približavanju Evropi jeste upravo ono što se dogodilo u ponedeljak – otvaranje poglavlja.

Od 2000. godine nije bilo vlade koja barem deklarativno nije težila ulasku u Evropsku uniju, uključujući tu i evroskeptike iz ere Vojislava Koštunice. Nije, međutim, bilo „kome je rečeno, već kome je suđeno“, pa je taj barjak na prvom koraku dugog puta poneo Aleksandar Vučić.

Trenutak – kako da kažem, a da ne kvarim slavlje – nije baš idealan. Sudbina Evrope nepredvidljivija je od mutne srpske politike i to iziskuje duboko promišljanje svakog narednog koraka. Nije reč samo o tome da je Evropa poučena nekim lošim iskustvima pooštrila i podigla lestvicu za pozitivnu ocenu kandidata koji su ušli u fazu pregovora. Sada nije dovoljno da se na fotokopir mašini proizvedu zakonska rešenja „pljunuto kao evropska“ već i da se ona stvarno primenjuju.

Da je taj kriterijum važio do pre neku godinu neki od dičnih članova još bi sedeli u briselskim predsobljima. Reč je najpre o tome da Evropa insistira, kad je reč o prijemu novih članova, na ekonomskim kriterijumima. Platila je i plaća ceh što je u društvo primila i ekonomske bogalje, ne mislim samo na Grčku, pa joj srpska gologuzija, kao i ceo Zapadni Balkan, izgleda kao „čir na dupetu.“ Dok se ne pokažu sposobnim da žive o svom „ruvu i kruvu“ briselska vrata biće samo odškrinuta.

U tom smislu stope godišnjeg rasta od dva, tri odsto, koliko je Vučić najavio prilikom usvajanja budžeta za 2016. godinu nisu dovoljne za ozbiljnu igru sve da i sva ostala poglavlja budu pod konac evropska. U narednih desetak godina Srbija bi morala da dostigne prosečne stope rasta društvenog proizvoda od najmanje pet, šest odsto na godišnjem nivou, ako ne i više, da bi igrala u briselskoj Ligi šampiona.

Definisanje tog cilja i uporan i pametan rad na njegovoj realizaciji bila bi najveća korist od težnje da postanemo punopravna članica Evropske unije, a kad bi taj cilj dosegli i pregovori o svih 35 poglavlja vodili bi se u relaksiranoj atmosferi. Čak bi se moglo dogoditi da i sami biramo tempo pregovora i određujemo brzinu pristupanja.

Ako se odbaci ono prenaglašeno Vučićevo koketiranje s nekakvom revolucijom u najavi blagovesti od ponedeljka, o čemu piše kolega Dejan Anastasijević na ovim istim stranicama „Vremena“, moglo bi se zaključiti da je euforija manja nego što nam iskustvo govori o navadi vlasti da od svega pravi istorijske događaje. Vučiću i njegovima sve je „prvi put u istoriji“, ali ovog puta to zbilja jeste, no nisu tu činjenicu isticali u prvi plan i pokazali su čak dobru volju da taj uspeh podele s narodom!

Možda je to tako i zbog procene da je evroentuzijazam u fazi oseke i da vlast koju čekaju izbori neće da pretera u preigravanju s tom temom. Posebno je pitanje kakav odnos prema Evropi imaju članovi SNS-a pa i neki od rukovodećih ljudi. Mogućno je da to bude i tačka diferencijacije unutar ovog relativno monolitnog bloka koji bi na temi Evrope mogao da pokaže i prve ozbiljnije napukline.

Ali šta god da je u pitanju, dobro je da je tako. Oko i povodom otvaranja poglavlja zbilja nam ne trebaju vatromet i šljokice, već naporan rad i dublje promišljanje stvarnosti.