Znam da neću biti ozbiljno shvaćen, ali ovo se mora reći: rušenje četiriju bespravno podignutih objekata na Trgu pobede u Zemunu, u zakonom najstrože zaštićenoj zoni proglašenoj spomenikom kulture i važnim toposom arhitektonskog nasleđa ovog pitomog sremskog grada, po svom je simboličkom naboju najjači gest postmiloševićevskih vlasti u Srbiji posle pritvaranja Radeta Markovića i Mihalja Kertesa! Njegova politička težina, makar u jednom „postmodernom“ ključu tumačenja „političkog“, ne može se preceniti; ko nije u stanju da ovo razume, misleći da se radi tek o benignoj i lokalnoj komunalnoj zavrzlami, nalazi se u tragičnom epohalnom zaostatku, tj. životari u pogubnom uverenju kako je „politika“ još uvek samo Igranje Istorije na velikom, otvorenom prostoru, najčešće na (srednjovekovno shvaćenom) bojnom polju.
No, najpre malo podsećanje: u pravo vreme za nepodopštine, četiri dana pred početak NATO intervencije, opština Zemun – pod vlašću ekscentričnog entiteta zvanog Srpska radikalna stranka – raspisuje konkurs za izgradnju i zakup „privremenih objekata“ (zidanih!) nasred Trga pobede u starom jezgru Zemuna, trga koji je ta ista opština rešila da poploča, ofarba i, uopšte, temeljito preuredi u skladu s pravilima teško opisivog i još teže podnošljivog pink–palma–košava ukusa njenih čelnika, sve odreda kunsthistoričara-volontera, intelektualnih gorostasa i nesumnjivo dostojnih reprezentanata svojih tankoćutnih birača. To što se radi o urbanoj celini u kojoj se ni najmanji zahvat – a kamoli svojevrsno reizgrađivanje – ne može preduzeti na svoju ruku i bez dozvole Gradskog zavoda za zaštitu spomenika uopšte nije impresioniralo te preduzimljive momke: neće, bre, njima, onakvim delijama, nekakve tetke-cvikerašice iz memljivih muzeja valjda naređivati! Tako su, dakle, na preuređenom Trgu, specifično „lepom“ kao bombonijera Made in Moldavija 1976, nikle te četiri monstruozne izrasline koje su imale biti, između ostalog, svojevrsni simbolički coup de grace jednog neovarvarskog pohoda koji je opoganio ceo Zemun, nudeći se nametljivo da isto učini i sa ostatkom zemlje. Svako ko je tih dana čitao ono nešto preostalih slobodnih novina znao je da su nadležne gradske institucije promptno reagovale i stavile embargo na diletantsko zevzečenje s Trgom, a naročito na izgradnju ovih mutanata; svako zna da su i sami Zemunci protestovali, demonstrirali i pisali peticije protiv ovog talibanskog nasrtaja na njihovu varoš, tačnije, protiv ovako brutalne overe jednog već izmrcvarenog grada, kojeg su se razne rođe i zeme dohvatile s diluvijalnim pravom osvajača, pardon, oslobodilaca. Ništa nije pomoglo: preduzimljivim momcima iz Opštine zbog ovoga se samo još više osladilo da isteraju svoje jer je, pored opipljive materijalne koristi koju to donosi, nastavak izgradnje i preuređenja imao značiti definitivno simboličko poniženje svih koji su se bunili, snažnu poruku i Obznanu Moći.
Nekoliko meseci nakon 5. oktobra nagađalo se i cinculiralo hoće li nova zemunska vlast ukloniti (kako je obećala pred izbore) ove duboko uvredljive skalamerije, iritantne spomenike jedne bahate raspašojke, ili će se izgubiti u večitom, jalovom otezanju i drugim formama primenjenog nirvanizma, povodeći se tako za svedržavnim trendom mlitavog pseudolegalizma kao (nezasluženo) lepšeg izraza za nesposobnost, kukavičluk ili nagodbenjaštvo sa vaskolikim zločincima i profiterima. A onda je, jednog lepog pretprolećnog dana, ipak proradio buldožer, i koliko do kraja nedelje od onog kvarteta Osmih Putnika ostale su samo gomilice šuta, dok su perjanice Srpske Karlobaške Stranke sve to mogle samo da gledaju sa prozora zemunskog Magistrata, iz kojeg će uskoro morati da se isele jerbo, za razliku od te zgrade, nisu zaštićeno kulturno dobro.
Ono zbog čega je ovaj čin nešto daleko značajnije od odlučnog uklanjanja jedne urbanističke sramote jeste beskompromisni simbolički odgovor jednom vremenu kojeg su oni Preduzimljivi Momci bili rasni predstavnici, a sve to bez suvišnog prenemaganja, tj. na jeziku koji je i njima razumljiv: produkti jednog siledžijstva biće anulirani na svaki zakoniti način; taj posao će biti započet upravo od onih mesta na kojima su učinjene najskandaloznije stvari. Ni manje ni više od toga. Pravi urbanistički Hag! Sve je ovo, pak, toliko krucijalno „politički“ značajno zato što potencijalno označava nastupanje Novog Doba: ono u kojem će određene građanske vrednosti – koje je, priznajem, teško pojmiti bez makar mrve sposobnosti za apstraktno razmišljanje – biti podržane i zaštićene posve konkretnom legitimnom silom koja deluje u „fizičkom prostoru“. Ovo se, u prevodu na „običan“ jezik, zove država. A nje ima ili je nema. Otuda je radikalski Zemun bio idealna, savršeno transparentna metafora cele Srbije miloševićevske epohe: haotična nakupina bizarnih građevina i oronulih ljudi (i vice versa), jedno preddržavno i predmoderno stanje u kojem vlada brahijalna fizička sila („može nam se“), apsolutizam zatečenog stanja iliti teror svršenog čina. Onaj ko je „vlast“, ko ima „državu“ – ergo policiju, ergo „silu“ – taj raspolaže „čvrstim“, „muškim“ adutima, i nema razloga da se obazire na tako bezvezne stvari kakve su nekakvi „spomenici kulture“ i njihovi zakoniti zaštitnici, te slične cmizdrave civilne, čak simbolički nekako odviše „ženske“ tričarije. Jer, za njih se zalažu samo građanski mekušci, nevažni likovi koji moljakaju, apeluju, pišu peticije i, uopšte, okreću i drugi obraz; otuda su idealni za rekreativno šutiranje u dupe u svakoj mogućoj prilici.
Onda neko, međutim, upali buldožer i završi posao. I to je ta, najjača moguća, i simbolička i opipljiva poruka autentičnim „snagama haosa i bezumlja“: cirkus je završen. I samo to je onaj stvarni Legalizam; sve ostalo je samo unjkavo ništavilo pristajanja na Poraz.
