Izgleda da je mnogo lakše bilo zavesti nego ukinuti vanredno stanje. Oko načina ukidanja su izbili sporovi i javne polemike unutar vlasti, što se samo po sebi kosi s vanrednim i više uklapa u redovno, to jest prirodno stanje poznato kao „svi protiv svih“. Nataša Mićić koja ga je proglasila, kaže da ima da se ukida na isti način, ali neki drugi vele da je bolje da nam se prava i slobode vraćaju postepeno, da nam se da vremena da se naviknemo.
Ministar pravde je za to da se prvo ukinu restrikcije u medijima i bojim se da će to naići na odobravanje. Pa, ako baš moramo da budemo prvi oslobođeni, zar ne bi i to moglo nekako postepeno i po fazama. Recimo, prvo da se oslobodi Tijanić. Koliko znam, teško mu je palo što je morao da se primiri baš kad se hapse kriminalci jer to je nešto što naročito nadahnjuje njegovo slobodoljublje. Pošto mu se nije dalo da se tada izrazi, pravo bi bilo da sad malo samo on govori.
U drugoj fazi valjalo bi osloboditi „Nacional“ i „Identitet“, izviniti se tim žrtvama terora i pustiti ih da prosvetle narod svojom zabranjenom istinom. Na kraju bi se ispitalo kako se ko držao od onih koji su tokom vanrednog stanja radili i sarađivali s režimom koji je gazio elementarna prava ubica, razbojnika i otmičara.
Da li neko očekuje da će ukidanje tih mera delovati kao zvuk zvona za kraj časa u osnovnoj školi? Hoće li se odjednom začuti strašna graja i sa svih strana početi da pljušte pitanja i optužbe? Hoće li novine biti preplavljene ispovestima privođenih na pravdi boga, sumnjičenih bez dokaza, premlaćivanih iz političkih razloga, bespravno smenjenih i otpuštenih?
Ništa od svega toga. Što se policije tiče, verujem da će se pokazati da je bilo samo nekih „prekoračenja ovlašćenja“, uglavnom u slučajevima u kojima takvim prekoračenjima pribegavaju sve policije sveta. Što se tiče medija i sindikalnih prava koja su bila suspendovana, rekao bih da je šteta minimalna, a u nekim slučajevima, kao što će se ubrzo videti, vanredno stanje je delovalo savršeno blagotvorno.
Medijskim konzumentima bila su pretežno uskraćena prava da uživaju u naročito histeričnim glasovima i izuzetno bizarnim izmišljotinama. To im je malo odmorilo moždane vijuge, ali svejedno, prava su prava. Čim stanje postane redovno svi će dobiti svoje uobičajene porcije novinskog trabunjanja. Ako ne u „Nacionalu“, onda u nečemu sličnom, što se mora pojaviti u najkraćem roku.
Pitanje kako će izgledati politička scena posle vanrednog stanja ni izbliza nije tako prosto. Pre svega, ubijeni premijer držao je veći deo državnih poslova u svojoj ruci i samo on je imao uvid u celinu, kao i neku vrstu opšteg plana budućeg kretanja. Svi ostali znali su samo delove, samo svoje partiture i bog dragi zna kako će taj orkestar da svira kad se podigne zavesa spuštena dvanaestog marta.
Treba se pristetiti da ni za Đinđićevog života mnogo toga nije bilo ni dobro uvežbano, ni svesno planirano, nego često skrpljeno na brzinu i improvizovano. Ali, Đinđić je pazio da nikad ne deluje iznenađeno i zbunjeno. Da je grom udario u drvo pored njega, držao bi se kao da je to predvideo i čak lično organizovao, jer u datoj situaciji nije bilo boljeg rešenja. Taj talenat nema niko od njegovih naslednika, pa ni svi zajedno. Ni u Vladi ni u Demokratskoj stranci.
To znači da se posle vanrednog stanja lako može pokazati da naglo stečeno poverenje naroda nema ko da prihvati. Kao što smo videli, ekipa na vlasti daleko je od toga da bude homogena, a i kad bi bila, predstavljala bi samo nešto kao „kolektivno predsedništvo“. Niko, pa ni Zoran Živković nema neosporni autoritet, što ostavlja suviše prostora raznim samostalnim igračima da grabe delove vlasti i lansiraju neke svoje politike.
Verujem da je tačno da sadašnja vlast uživa toliku popularnost da bi joj se isplatilo da zakaže vanredne izbore, ali to bi ipak trebalo proveriti mesec ili dva posle ukidanja vanrednog stanja. Za to vreme mnogi od onih koje je Đinđić nekako držao na uzdi, sigurno neće propustiti priliku da počine razne gluposti, da se zavade među sobom i pljunu u tanjir iz kojeg jedu, pa će se možda pokazati da ni izborne perspektive neće više izgledati tako zavodljivo.
Demokratska stranka kao glavni primalac saučešća ima razloga da veruje kako se sada većina narodnih nada vezuje za nju, ali sad se treba prisetiti kako je, ne tako davno, DSS bila naglo narasla, pa se sad već svela gotovo na svoju prvobitnu meru. Brzi rast članstva ili birača obično nije praćen srazmernim umnožavanjem sposobnih kadrova. Verujem da bi zato i za DS i za Srbiju bilo korisno ako bi ta stranka pokušala da ponovo okupi neku koaliciju, naravno ne po istoj formuli koja je važila za DOS.
Ali, za taj posao bila bi neophodna jedna ubedljiva integrativna ideja i ličnost sposobna da uključuje sve srodne snage, umesto da odbacuje sve koji se i najmanje razlikuju, kao što je u Srbiji običaj. U ovom trenutku izgleda da je ideja manji problem, pošto je prostor prilično raščišćen tokom vanrednog stanja. Desničarska opozicija je teško izbrukana, stvarnim ili malo konstruisanim vezama sa zaverenicima koji su ubili Đinđića. Ali, kako naći i na čelo dovesti političara koji ne umnožava neprijatelje i ne ulazi u sukobe bez nevolje i potrebe? Ili možda pitanje glasi: kako Zorana Živkovića, naučiti toj golemoj mudrosti?
