Pismo nepoznatom čoveku

13. jan 17.

Gle, opet sunce, blješti u oknu zgrade preko puta, one sa crvenom ciglom, kod mene su zavese stalno razmaknute i pratim te stvari, kao i u kakvom je stanju lišće lipe koje odbija da opadne, bilo je pod snegom, sad ga vetar začešljava čas na jednu, čas na drugu stranu, sunce je još blistavije nego pre četvrt sata, iako će skoro večernje; pre jedan sat hteo sam na pijaci da kupim košulju, prodavci tekstila mahom otišli kući, oni koji su još tu jedva se vide iza okačenog espapa, ne dopire do njih ni ono malo sure svetlosti nad pijacom, šta je ovo, ljudi, kao da je nestalo struje, došlo mi da pitam, toliko se najedared bilo smrklo, a gledaj ti sad!

&

Moj auto je jedan od malobrojnih sa kojih sneg nije hteo spontano da se otopi, danas ga očistih kao da ću ga sad slikati radi prodaje, bi mi to malo, pored mene bordo džeta (jetta) komšije R. G., kompozitora ovdašnjeg (i pevača bogme negdašnjeg, premda mu je glas i sad zvonak, mogao bi da snimi još koju ploču, kad bi samo hteo), i ona neočišćena, ma znaš šta, G. nema alarm, očistiću i džetu, rečeno-učinjeno, misliće G. da se sneg sam otopio, neka, Bog sve vidi, a ako je Potonjem u taj mah nešto možda i skrenulo pažnju, nikom ništa: volim da čistim sneg.

&

U nemogućnosti da mu se drukčije obratim, na ovaj način upućujem bratski, hrišćanski prekor putniku koji je na prvi dan Božića onoliko blebetao preko mobilnog telefona u međunarodnom vozu Beograd-Budimpešta pošavšem sa početne stanice po redu vožnje u 11:35 AM. Za putovanje vozom pripremio sam se kao retko kad, kupio sam bundu kakve su dužili traktoristi u zemzadrugama, ušivao sam nedostajuću dugmad na Badnjidan, plašio sam se da u vozu možda neće raditi grejanje, a do Vrbasa čak i brzi voz ide dva debela sahata; sedam pored prozora i pogledam unaokolo: ko će mi od vas zagorčati ovaj dugo pripremani trip, na kojem bi trebalo da se predam kontemplaciji, uspomenama, smišljanju još koje životne prekretnice i dremežu?

Po mojoj evidenciji, oko 61% posto audionasilnika u vozilima GSP su žene, u vozu se međutim iznad onog štucanja pragova, tu-dum, tu-dum, koje mi nedostaje na tračnicama EU, izdvojio bariton, okrenem se, što do pojave mobilne telefonije nisam nikad uradio, zagledam se koliko mogu prekorno i sa negodovanjem u njegovo blaženo lice, ništa on, sipa svoje gradivo u mikrofon, ko te sluša poltora chasa, neznani čoveče – skoro da nema zastoja u njegovoj božićnoj ispraznoj besedi…

Možda ne zna, siromah, da mu glas toliko nosi, zavalio se u sedište, možda ide i on kod sestre koju dugo nije video, sunce ga iskosa greje, stigao je na voz, ništa sad ne može da uradi osim da divani, možda preko vajbera ili nečeg drugog besplatnog, što je grehota ne iskoristiti, uglavnom se ja znatno pre Vrbasa pridignem i odem koliko god sam umeo demonstrativno u suprotni, prednji kraj vagona streljajući ga odonud pogledom punim naravno grešnog, ali iskrenog gneva, ništa on: beše to bulletproof passenger.

&

Kod predsednika Republike mi se sviđa što lako nalazim njegove misli, bisere rasute po celom svetu. Napišeš na Guglu: „Nikolić + ginekologija“ i odmah naučiš da je to „znanje o ženi“, otkucaš „Nikolić + genetika“, istrče ti u susret srpska deca, sa srpskim genetskim kodom, sad sam hteo da se prisetim banjalučke, slavske metafore o zmijskom caru, napišem „predsednik Republike + zmija“, iziđe mi najpre predsednikova rečenica inspirisana poplavom pre nekoliko godina, kad nas je ujela vodena zmija: „Reke su se pokazale kao zmije. Probudile su se, ujele, pustile otrov. I ponovo se pritajile“. Što mora da je prijatno iznenadilo njegovu nastavnicu maternjeg jezika, ako ju je Svevišnji nagradio dugovečnošću.

Odmah ispod narednog guglovog kamena nađem zmiju iz banjalučke beside, ono o našim najintimnijim, najskrivenijim željama: „O njima brat Mile govori otvoreno, a ja nekako razmišljam da možda može i kao zmija čovek uz drvo da se popne…“

Ko zna kud bi se ova pesničko-biblijsko-bremovska alegorija uspuzala, i da li bi se uopšte zaustavila pri vrhu krošnje, ili bi se uznela u srpska nebesa, da govornik nije bio preplavljen aplauzom, pa nam je ovu briljantnu misao ostavio kao delo otvoreno, koje možemo dovrhuniti svak po svojoj želji…

Lično mislim da se predsedniku izmigoljio završni, najintimniji, najskriveniji stih: „Da se s obe strane Drine/Srca srpska ujedine“, ali na koga je sve mislio kad se blagoizvoleo izražavati u prvom licu množine?

Na sebe svakako jeste, a ako nije preuzeo manir rimskih imperatora („Mi, Konstantin…“), onda ima u vidu istomišljenike, u koje moram reći moja neznatnost ne sme biti uračunata: pištao sam kao guja u procepu – ostanimo u čarobnom svetu gmizavaca – kad su Crnogorci imali referendum hoće li ostati sa Miloševićevom Srbijom, a nas nije niko ništa pitao. Sad ću se, budem li samo živ, za šta naravno da ne postoji ni najmanje jamstvo, buniti kao Grk u apsu ako Republika Srpska bude htela da se priključi tzv. matici: što se mene tiče, može da se otcepi od koga hoće, ali Srbiji ne može da se pricepi ako i građani Srbije ne budu na referendumu izrazili istovetnu bratovsku želju.