Roman Agate Kristi Deset malih crnaca našao bi se na svakoj listi od deset mojih najsnažnijih formativnih uticaja, ne samo literarnih nego i, da izvinete, filozofskih. On, naime, svom mladom čitaocu – mislim da sam imao deset-jedanaest godina – govori mnogo više od poslovično iznenađujućeg otkrića “ko je ubica”: otkriva mu čitav jedan sistemski zjap između prava i pravde; pojavnog i stvarnog; formalnog i… pa, opet stvarnog.
“Ali, čekaj, Pančiću, koja ti je to knjiga, Deset malih crnaca? Ne mogu da je pronađem ni u jednoj knjižari?” Naravno da ne možete, ona se sad zove na srpskom valjda Ne osta nijedan, što je, pak, prevod njenog “revidiranog” engleskog naziva, (inače izvorno još jezivijeg, brrrr: Ten Little Niggers). Ja sam, međutim, svih pet-šest puta u životu čitao njen prvi prevod na srpskohrvatski, objavljen u čuvenoj sarajevskoj ediciji džepne knjige 1961. Roman je preveo mladi anglista koji će docnije postati veliki lingvista Ranko Bugarski.
Sada su se, kako čitam, belosvetski cenzori iz dobrih namera poduhvatili i raznih drugih prepravki u novim izdanjima dela stare engleske majstorke (majstorice?), a sve, naravno, u donkihotovskom pokušaju da unapred spreče neku od 5796 mogućih iznenađenosti i uvređenosti na rasnoj, etničkoj, kulturnoj, rodnoj, polnoj, idejnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi. Ta bitka ne samo da je unapred osuđena na poraz, nego je i kontraproduktivna: gde god iz pukog straha pred tribunalom vaspitno-pokroviteljske cenzure udovoljiš jednoj osetljivosti, izrašće deset novih o kojima još ništa ne slutiš. Zapravo, ni one same još ne znaju ništa o sebi, sve dok ih nešto ne prizove iz ništavila. I nikada, nikada nećeš dočekati da s olakšanjem kažeš: ne osta nijedna.
Nije Agatin slučaj, naravno, usamljen, naprotiv, čini se da je u toku velika ofanziva paramoralne policije sa orvelovskim ambicijama na izdavačku i srodne joj industrije. A krenulo je, ako se dobro sećam, još pre nekoliko decenija, mahnitim idejama da se iz starih filmova seku ili retuširaju scene u kojima se puši, dimi i purnja, naročito ako se to radi s primetnim užitkom. Jer bi to, eto, moglo da kvari omladinu kojoj se tako šalje zastarela poruka iz varvarskih vremena da je pušenje cool (mada pušenje jeste cool, samo što ume da bude gadno štetno po zdravlje).
Ako mislite da je sve ovo zanimacija dokonih “progresivnih” buržuja sa dekadentnog Zapada i da ovde toga nema i ne može biti, mogli biste se veoma brzo iznenaditi, i to na način o kojem niste ni slutili. Kao što sam se i ja nedavno zdravo iznenadio dobivši, u svojstvu urednika rubrike kulture u Vremenu, vrlo ljubazno i pristojno sročen mejl s vrlo nepristojnom molbom, tražnjom, zahtevom, kako god: da učinim da se iz pozorišne kritike objavljene pre dvadeset godina (!) a i danas dostupne u web arhivi našeg nedeljnika, uklone ili izmene izvesne rečenice koje su, tvrdi se u pismu, uvredljive i podstiču negativne stereotipe prema pripadnicama jedne dične nacionalne manjine. Mada to nipošto nije bila intencija autora kritike, sa tim se i tražioci slažu, ali eto, nekako se nije dovoljno i na pravi, njima zadovoljavajući način ogradio od loših konotacija…
Odgovorio sam da, with all due respect, to ne dolazi u obzir: svaki arhiv, bio analogni ili digitalni, neka je vrsta sačuvane istorije. Istoriju možemo, čak i moramo, kritički reinterpretirati, ali je ne možemo retroaktivno menjati. Što je napisano – napisano je! Niko ne sprečava autora da svoj tekst iznova objavi u politički korektnijem izdanju, ali ovaj u Vremenu ne podleže promenama ni usled naknadnih osetljivosti ni usled naknadnih pameti.
Može li se drugačije? Može, ali po koju cenu? Mogućnosti, upravo neminovnosti zloupotrebe su beskrajne, od onih najbanalnijih pa do fundamentalno opasnih. Udovoljavanje jednoj ovakvoj “ljubaznoj molbi” legitimiše udovoljavanje drugoj, trećoj, petoj, dvadesetoj, pri čemu je po naravi stvari svaka sledeća klimavije zasnovana od prethodne. I sve manje “dobronamerna”. Naposletku, zašto se i mi ne bismo poslužili istim sredstvom? Uhvatim se, recimo, nekog mog teksta od pre petnaest godina i ne dopadne mi se kako sam se o nekome ili nečemu izrazio ili kako sam omašio u nekom vrednovanju ili prognozi – no problemo, samo ga izmenim tako da bude više po ukusu današnjem meni!
Cela ova situacija na unutrašnjoj granici bizarnosti otvara još jedan zanimljiv rascep: hoće li se to prošlost parati unazad u dva toka koji se račijim korakom međusobno razilaze i udaljavaju? Jedan tok biće digitalni, i u njemu će vladati carstvo vanvremenske proizvoljnosti. Papir, međutim, pamti sve. Tako bi jedino u arhivskim primercima štampanog Vremena ostao sačuvan autentičan tekst pisan u realnom vremenu; to jest, jedina koliko-toliko pouzdana prošlost bila bi prošlost sačuvana na preddigitalnim platformama. Što nas navodi na zanimljive i ne tako nedepresivne zaključke o “tehnološkom progresu” kao ogromnoj sreći čovečanstva.
Eh, da, na svoje pisamce i svoje argumente dobio sam prekorno-uvređeni odgovor da se – inatim. A možda je moj korespondent i u pravu? Ponekad nam ništa drugo ne preostaje. Kao u Farenhajtu 451, možda ćemo morati da – upotrebljavajući vlastite glave kao arhiv – učimo napamet prva izdanja knjiga, pa čak i novina i časopisa, jer ništa drugo neće biti pouzdano svedočanstvo vremena.
