Šta vam deluje realnije – da ćete jednoga dana hodati po Mesecu ili da ćete živeti paralelne živote koristeći veštačku inteligenciju i proširenu realnost? Ako vam je bliže ovo potonje, to znači da nikakva čuda IT sveta više ne mogu da vas iznenade. Baš kao što su ljudi pre pola veka bili prilično ubeđeni da ćemo do 2000. kolonizovati Mesec.
Obe trke su u punom jeku. I ova za Mesec, ponovo, i ova virtuelna, samo što o virtuelnoj znamo više i komercijalno je isplativija. Dodatno ju je osnažila pandemija pokazavši nam da moramo tražiti nove vidove socijalizacije, digitalne, sa kojima još nismo srasli iako nas zaokupljaju. Upravo to je sledeća velika tema bilionskih kompanija poput Fejsbuka, Amazona, Epla i Majkrosofta. Kako kreirati metaverzum, svet u kome se mešaju analogno i digitalno, gde sve što bi htelo da leti, može da leti, raste, peva, sve istovremeno i to u dobroj rezoluciji.
Majkrosoft tako reklamira Meš, kao logičan sledeći korak za Majkrosoft timove. Pomoću VR naočara korisnik može da se pojavi likom i slikom na bilo kojoj lokaciji. Recimo, profesor matematike koji drži privatne časove može virtuelno da sedne pored đaka (takođe s naočarama) i pokazuje mu šta da radi, pa i da preko đačkih naočara gleda svesku u koju đak piše. Mada je mnogo praktičnije za sastanke na kojima svi učesnici mogu da se nađu u virteulnom prostoru gde gledaju jedni u druge kao avatare, uvek uredne i doterane. Nije jasno kada bi Meš mogao da počne sa primenom, ono što je važno je da je prototip predstavljen, ukazano je na ambicije, stavljena je tapija na ideju.
Mnogo ozbiljniji je plan Fejsbuka da čitavu društvenu mrežu pretvori u metauniverzum i time praktično poklopi konkurenciju. Ako ste u njihovom sistemu, sve imate, drugi vam nisu potrebni. Prvi korak mogla bi da bude komunikacija sa prijateljima, odnosno mogućnost da ih posetite (avatarski) u njihovom realnom prostoru, ne moraju ni pićem da vas ponude. Uspe li Mark Zakerberg u toj nameri, a trenutno je prvi u trci, svi ćemo živeti u tom njegovom prostoru jer će biti najjednostavnije i najmasovnije, na prvi pogled besplatno.
Za razliku od svemirskih osvajanja, virtuelna realnost ima jasnu komercijalnu dimenziju, sve što se napravi odmah se pušta na tržište i donosi prihod. Zato nam se dostizanje tog cilja čini izvesnijim mada još ima mnogo nepoznanica, počev od toga ko će da napravi, upravlja i hrani strujom sve te megakompjutere, neophodne da baš svakome od nas omogući virtuelno iskustvo. Između mogućeg i masovnog često je nepromostiv jaz, baš kao što smo pre malo više od pola veka saznali da je let na Mesec moguć, ali nismo ni blizu toga da je masovan.
Praktični Gugl zato pokreće „ovozemaljskije“ servise, poput najnovijeg za izbegavanje gužve u javnom prevozu. Koristeći postojeće resurse, mobilne telefone korisnika, Gugl prikuplja informacije o kretanju ljudi kojima garantuje anonimnost i ukazuje na to gde je gužva, a gde ima mesta za sedenje. Rečenica „ide prazan iza“ izgovaraće se i pre nego što vidite prevozno sredstvo, javljaće vam to telefon. To jest, ovo je već stvarnost u više od sto zemalja gde je projekat deo Gugl mapa.
Samo po sebi, obaveštavanje o gužvi u prevozu ne ugrožava privatnost, ali u kombinaciji sa mnogim drugim podacima daje fantastične informacije nekome ko zna kako da ih upotrebi. Uspeh ovog servisa potvrdiće osnovnu premisu metaverzuma – da smo zarad neposredne koristi i udobnosti spremni da svoje nedoumice i strahove delegiramo u budućnost.
