Šta je gore: Okupacija ili autonomija
Opoziciji ovih dana loše ide. Ne svedoči o tome toliko združeni neuspeh u osporavanju zakonskih akata o vojvođanskoj autonomiji, o čemu je, u načelu, rasprava počela u danu kada nastaje ovaj tekst.
Vlada za ove predloge ima komotnu većinu, pa niko nije ni očekivao da će opozicija porušiti odredbe Statuta i Zakona o prenosu nadležnosti, ali je problem u tome što na očigledno nedovoljno prečišćeni tekst ovih akata opozicija ima tanak odgovor, ponekad sličan onom kad se u XIX veku, u Narodnoj skupštini, vodila rasprava o zajmu za železničku prugu od Beograda do Niša, pa je jedan poslanik tvrdio da to čudo ne treba da se gradi jer će duž pruge krave prestati da daju mleko.
Čulo se tamo i da se u Vojvodini ukida ćirilica, mada u Statutu piše: „U organima AP Vojvodina u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski jezik i njihova pisma…“, kao što se čulo i tek će se čuti štošta kad krene rasprava o pojedinostima.
Vlada je bila mrtva hladna, a čini mi se da je slabo ko čuo premijera Mirka Cvetkovića, koji se narodnim poslanicima kratko obratio, ali im je rekao nešto što je za raspravu najvažnije: pitanja imovine i finansiranja rešavaće se u okviru zakona koji će definisati regionalizaciju Srbije.
Suština autonomije ne počiva u dilemi da li je Novi Sad sedište, centar, glavni grad, pa čak i prestonica, odnosno kakav atribut ćemo prilepiti tom gradu, već na ključnom elementu – parama. Pravi autonomaši oduvek su vikali – gde su naši novci!
Kad ta tema, po Ustavu, dođe na dnevni red, i Velja Ilić će postati „autonomaš“ čim Čačak postane sedište regije. Ta regionalizacija, kao i autonomizacija, proizlazi uostalom iz odredbi novog ustava usvojenog konsenzusom gotovo svih stranaka od šireg značaja, ali izgleda da su čitali samo onu preambulu o Kosovu. Čak je jedan poslanik tvrdio da je ovo gore od okupacije Kosova, jer tu pokrajinu ćemo jednom da vratimo, a Vojvodina ode niz „mutno Dunavo…“.
Vojislav Koštunica je verovatno tačno prosudio da ovo što se predlaže oko Vojvodine proizlazi više iz onog prvobitnog statuta nego iz Ustava, kao što je i Vesna Pešić u pravu kad tvrdi da iz Ustava i nije moglo da proistekne nešto dobro jer oko njega nije ni vođena ozbiljna rasprava koja bi politički i društveno kvalitetno uredila Srbiju, pa i oko ovih pitanja oko kojih se sada vodi rasprava.
Ideja o zbrajanju: Može, ali ne sa izdajicama…
Ali, kao što sam napisao na početku teksta, ne izgleda mi to kao glavni dokaz loše pozicije srpske opozicije. Pojavila se, paralelno s raspravom o autonomiji, stara ideja u novom pakovanju – udruživanje opozicije.
Pošto Tomu Nikolića, lidera SNS-a, „narod najviše voli“, on bi po receptu koji zagovara Velja Ilić, koalicioni partner Koštuničinog DSS-a, trebalo da bude na čelu te udružene opozicije, a i za Koštunicu bi se našlo nešto – „mogao bi da bude predsednik države“.
Ilić smatra da je to recept za pobedu, da je Nikolić „stožer okupljanja“ jer ga narod „najviše voli“ iz čega logičkom analizom proizlazi zaključak da Velja Ilić za narod, ovom prilikom, ne priznaje one koji vole Borisa Tadića.
Opozicioni jadi uvećani su činjenicom da i ti što treba da se udružuju ne dele s Ilićem optimizam i poglede na ljubav.
Iz DSS-a su mudro zaključili da je o tome rano govoriti, dok ostatak opozicije ima vrlo specifično mišljenje – radikali neće sa izdajnicima, neće barem dok im se ne vrate pokradeni skupštinski mandati, a Maja Gojković, vođa jednog od derivata iz nekadašnje radikalske reke, kaže da to s udruživanjem može „ako se nađe neko častan i uspešan“.
Toliko o perspektivi udruživanja za koje nas je istorija poziciono – opozicionih borbi naučila da je tek jedan manevar, bezuspešan manje-više, dok se ne steknu socijalni i politički uslovi da se zbrajanje vatre i vode pretvori u energiju promene.
Buldožer politika: Masa puta ubrzanje
Da li se opoziciji čini da Boris Tadić svaki dan sve više učvršćuje vlast: čini mi se da oni pažljivo čitaju i izlistavaju istraživanja stranačkih rejtinga i da ih hvata nervoza.
Toma Nikolić, recimo, počinje da menja retoriku i na lice mu se vratio onaj grč koji ga je odlikovao u nekim drugim vremenima. Mora da je shvatio da postoji prirodni limit u toj njegovoj novoj politici.
Kad je prestao da se razlikuje od Borisa Tadića, shvatio je da će i dalje biti „večiti drugi“ i sada pokušava da nađe novo polje za igru. Ali, Tadić se rastrčao kao neki vezni igrač iz Mančester junajteda i iskače i iz pegle, maše nam, osmehuje se, plače s narodom, prima raporte i ljubi zastave, šali se s moćnijima i bogatijima, nađe vremena i za sirotinju, pomera sve ostale u drugi plan i oličenje je „buldožer politike“, koja ima jednu veliku manu – kad se sinergišu masa i ubrzanje, teško je zakočiti a srbijanski putevi, posebno politički, uski su i klizavi.
Evo, i sad mu nude „danajski dar“ da otvori dva puta po nekih deset kilometara večitog srpskog graditeljskog poduhvata na delu od Novog Sada do Horgoša, jer, kako tvrdi Milutin Mrkonjić, radnici to traže od njega, a ja mislio da putari samo traže da budu pošteno i u roku plaćeni za svoj posao, i to 29. novembra „tačno u podne“.
Ta zamisao ima samo jednu manu. Tadić je tamo nešto već otvarao, a pojedini delići tog autoputa u poslednjih 12 godina otvarani su osam puta, kako je kome zatrebalo. To s otvaranjem ušlo je već u viceve. Nije za predsednika loše da bude predmet viceva i šala. Ali, neophodno je da budu duhoviti.
