Očevi i oci

Zamislite samo tu tugaljivu scenu: jedra i napredna devojana napunila, evo, sedamnaest godina, veseli se i kikoće s drugaricama i (o, užasa!) očijuka s momcima, a On, znatno stariji od nje, tužno brkove suče, gleda je i uzdiše iz prikrajka, ne usuđujući se da joj priđe… Ako ste pomislili da se radi o nekom matorom perverznjaku (pu! pu!), gadno ste se prevarili: niti je On egzibicionista ili rašomonac, niti je ona baš takvo nevinašce, taman posla. On joj je, naime, otac: usamljeno čezne za svojom kćeri, ali Majka, očuh, a bogme i rodbina i komšiluk, prezrivo i bahato ignorišu njegova legitimna očinska prava, uskraćujući mu – čak i na njen rođendan! – kontakt s mesom njegovog mesa, ili kako se to već kaže pri takvim gnjecavim retoričkim uzletima…

Porodična drama? tragedija? farsa? Ma jok, samo pokušavam da na ravan i jezik svakodnevice prebacim i prevedem navodni mini-skandal koji se dogodio – ili pak nije? – prilikom proslave sedamnaestog rođendana Demokratske stranke, jedne oho-ho progresivne političke tinejdžerke, hormonski zdravo promiskuitetne ali i oprezne (ništa bez gumice!), familiji i tradiciji privržene, ali bogme i slobodoumne u granicama dobrog ukusa. E, sad: piše jedan tabloid (Qrir, 6. 2. 2007) kako na tu rođendansku proslavu nisu uredno pozvati izvesni udesno nahereni politički oci DS-a, konkretno Kosta Čavoški, Gojko Đogo i Marko Janković, što je ove silno iznenadilo & uvredilo. U Krunskoj, doduše, vele da to baš i nije istina, da su narečeni Zaslužni Građani uredno pozvani, ali znate kako je to kod nas, pošta je krajnje nepouzdana, brljivi poštar se napije pa zaspi u jaruzi, a pisma mu iz torbe pokradu bezobrazna derlad da od njih prave aviončiće… Đavo će ga znati ko tu zapravo baroniše i zašto, a tabloid ko tabloid – najbolje obožava intrigu i spletku po matrici „španskih“ serija. A i nije mu mrsko, naprotiv, da bilo kojim povodom „pokuca na vrata zaboravljenih asova“ iz najgorih godina naših života, onih kad su se oni i njima slični brukali u naše ime, a mi se stideli u njihovo ime.

Za one manje upućene ili zaboravu sklone, valja napomenuti: narečena trojica uistinu se nalaze među „trinaest apostola“ koji su predapokaliptučne 1989. osnovali/obnovili Demokratsku stranku; osim njih, to su i Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Milovan Danojlić, Vladimir Gligorov, Slobodan Inić, Miodrag Perišić, Borislav Pekić, Radoslav Stojanović i Dušan Vukajlović. Bez obzira na potonji „razvoj“ svakoga od narečenih, ti ljudi jesu formalni politički „očevi“ nove Demokratske stranke, i ako je neko uistinu – slučajno ili namerno – propustio da ih pozove na proslavu, uistinu im duguje izvinjenje. Radi se, naprosto, o stanovitim boljim običajima koji moraju biti iznad i ispred izvesnih političko-svetonazornih raskola, onako kao što je, na primer, sasvim normalno da Atelje 212 pozove na svoj jubilej i Branu Crnčevića i Boru Ćosića, jer obojica imaju svoje mesto u istoriji tog pozorišta, a to šta oni jedan o drugome misle (i šta ja ili vi mislimo o jednom, a šta o drugom), neka je sasvim druga stvar.

Kako god bilo, imamo i vi i ja druga posla nego da se bavimo stvarnim ili izmišljenim propustima protokola DS-a. Ova mi je pričica zanimljiva kao povod, zato što odavno već držim da se valja, recimo, jednom u svake dve-tri godine iznova osvrnuti na spisak „trinaest apostola“ DS-a, i pratiti šta se s njima u međuvremenu zbiva, jer će nam to reći mnogo o tome kako smo, zaboga, dospeli dovde. A zašto baš njih trinaest, i zašto baš DS? Tja, recimo zato što je to (bio) naš polit-intelektualni mejnstrim, ili je to barem trebalo da bude. Da se poslužim (amaterskim) „kosmološkim“ poređenjem: jezgro DS-a nastalo je iz prvobitne disidentske magme iliti „vrele kosmičke supe“, koja se nakon tog osnivačkog Big Benga počela ubrzano širiti, što je, logično, prouzročilo međusobno udaljavanje njenih elemenata, prvobitno zgrudvanih u jednoj tačkici nezamislivo jake gustoće mase. Neki „kidnuše nalijevo“, drugi umarširaše u zabran tvrde desnice, treći ostadoše u (zamišljenom) Centru, s tim da ni taj „centar“ nije nikakva samopodrazumevajuća konstanta, već se i on pomera i lavira, skupa s marginama političkog spektra.

Okej, ali zašto je to važno za nas danas? Evo zašto. Sve bitne (i mnoge nebitne) stranke u Srbiji prošle i ove decenije nastale su, neposredno ili posredno, iz tela četiri Pramajke: Saveza komunista (SPS, ND, JUL…), izvorne Demokratske stranke (DS, DSS, G17 plus, LDP), novopazovačke SNO (SPO, SRS, NS…), te Reformista Ante Markovića (GSS, LSV, SDU…). Nakon Petog oktobra, Srbijom ipak kontinuirano dominiraju izdanci prvobitnog DS-a, i tako će verovatno biti još poduže: oni sa svih strana ispunjavaju najšire moguće shvaćeni mejnstrim, i teško da će to neko u bližoj budućnosti moći da ugrozi; radikali, doduše, imaju impresivnu brojnost, ali to je ujedno sve što imaju: oni su najbolji postojeći dokaz osnovanosti one utešne uzrečice size doesn’t matter. Na neki način je, uostalom, bilo tako i devedesetih na opozicionoj sceni: SPO je imao masu, ali je „mozak“ opozicije stanovao na drugim, manje gungulastim adresama. Nažalost, i taj je „mozak“ počesto bio zlostavljan i zloupotrebljavan od sopstvenih posednika, pa je i opozicija otuda bivala tako kilava i besprincipijelna…

Elem, na čemu se zapravo uvek iznova cepao „izvorni DS“? Svakako ne na akademskom „pitanju demokratije“: tu su svi bili za, bar načelno. Svi su ti raskoli bili otvorenije ili prikrivenije motivisani nepremostivim razlikama u odnosu prema ratovima, nacionalizmu, „Evropi“, interpretaciji „nacionalnog interesa“. Da li je danas išta drugačije? Ne, ni najmanje. Pred Srbijom se nalazi „kosovski pazl“, i njen će se (proto)demokratski mejnstrim, koliko god trenutno emitovao Jalovo Jedinstvo, iznova raslojiti i podeliti u odnosu na njega. A šta će Srbija imati od svega toga – šansu ili još dublju nevolju? Hm, najradije bih rekao da to od nas zavisi, ali neću, pošto znam da bih bio pogrešno shvaćen.