I tako je Sebastijan Kurc, valjda, dobio austrijske izbore… Što je, sudeći po ovdašnjim medijima, naročito onim koji slušaju, šire i oponašaju glas Gospodara, strašno važna vest za „nas“. A još i dobra pri tome. Zašto? Zato što je naš Gospodar s Kurcom, eto, dobar. A ni s njegovim verovatnim budućim koalicionim partnerima iz neonacističkih krugova nije da je loš: ta, kako bi i bio, iz istog su legla sveevropskog političkog polusveta, znaju se još otkad im je ono dodeljivao počasna građanstva Zemuna, a kad je bio još mlađi nego što je golobradi Kurc sada.
Na drugoj strani, u Makedoniji su održani lokalni izbori, na kojima je Nikola Gruevski, drugi (i još bliži i srodniji) Gospodarov politički jaran, poprilično „prs’o“. Što nije nimalo beznačajno, jer potvrđuje da nedavna smena vlasti u Makedoniji nije „incident“ koji će ubrzo biti anuliran, nego ireverzibilan trend: u svojoj sadašnjoj, „gruevizovanoj“ inkarnaciji, VMRO je odsvirao svoje. Iako i dalje ima respektabilan broj glasača, potučen je do nogu, izgubio je i Skoplje i ama baš sve gradove i gradiće za koje ste ikada čuli, jedino u Kavadarcima i Štipu (za 36 glasova!) ima blagu prednost u prvom krugu, koju će u drugom verovatno izgubiti.
Zašto je ovo prilično diskretno propraćeno u našim medijima, pogotovu onim koji su bili tako srećno prepuni Kurca? Zato što Gospodaru ovo nije bilo važno? O, naprotiv! I baš zato je to nekako valjalo zabašuriti – zato što je simbolički važno i poučno. Jer, struktura štetočinske i populističke vlasti Gruevskog i VMRO-DPMNE (koja je već u relativno ranoj fazi vlasti, posle prvih neuspeha glede gromopucatelnih obećanja, de facto kidnapovala makedonsko društvo i držala ga u desetletnom zaptu, u bizarnom demagoško-kleptokratskom kondominijumu) neposredniji je uzor i model za Vučićevu i SNS-ovu istorodnu vlast od bilo koje druge iz tog (neuglednog) žanra. Uključujući i one njegovih drugih političkih rođaka iz okruženja ili velikog sveta, od Orbana preko paše Erdogana, pa do Putina. Ta, ipak on nije njihov format niti ravnopravan partner ni u čemu, nego samo sitni provincijski smutljivac, nadobudni stadionski klipan koji je, kriminalnom nepažnjom odraslih, zauzeo ispražnjenu pozornicu i umislio da je Karuzo. Otuda je, logično, mali pijačni žicar i mufljuz a la „Grue“ (odavno veštački predimenzioniran do neminovnog rasprsnuća) bio mnogo logičniji izbor za bratka, i zato su ovdašnja vlast i njeni medijski i ostali megafoni bili tako žestoko i neposredno – protivno svim boljim običajima diplomatskog i susedskog ponašanja – upleteni u uzaludnu odbranu trule mikroimperije banalnog skopskog spletkaroša. Koji će, nadam se, u zasluženi zaborav (osim u pravosudnom smislu!) otići sve s urnebesnim artefaktima njegovog „antičkog“ ludila, a koji su od Skoplja načinili psihodeličnu repliku musolinijevskog estetskog ideala. Valjaće sad nekako raskrčiti sav taj krš i bofl. Braćo i zemljaci, javljajte kad bude akcija, dolazim kaj vas da zajedno skidamo gaće Prometeju!
E sad, šta je srpsko naravoučenije ove makedonske priče? To što su Gruevski i VMRO uopšte došli na vlast u dobroj je meri bila posledica prezasićenosti makedonskog društva prethodnom vladavinom socijaldemokrata (SDSM), levocentrističke stranke vrlo solidnog iskustva i potencijala, ali i stranke koja se bila zaparložila i krenula k nekoj vrsti dekadencije, gurajući i makedonsko društvo sa sobom. No, ako je tadašnji SDSM u tom smislu bio „bolest“, VMRO će se vrlo brzo – i ne baš iznenađujuće, osim za one koji se svakog dana iznova rađaju, a kakvih je deprimirajuće mnogo među „humanističkom inteligencijom“ – pokazati kao lek koji je od bolesti mnogo gori: možda i leči grip, ali zato pouzdano izaziva šlog. Pozitivne nuspojave promene brzo su iščilele, a ceo makedonski društveni organizam preplavila je „kuga“ najprimitivnijeg političkog, medijskog i „kulturno-identitetskog“ nasilja. Jesu li ovdašnji, srpski mudraci prelomne 2012. izvukli ikakvu pouku iz makedonskog iskustva? Naravno da nisu, nego su pohrlili po lek koji pouzdano leči i još pouzdanije ubija. Pa se evo sve do danas čude, krše prste i ibrete da šta nas je ovo snašlo…
Kako god, struktura VMRO & co. tako je premrežila i zaposela društvo da se dugo činilo da je nerazrušiva. Ipak, počela je da se kruni iz mnogih razloga, jedan od njih je i taj što po naravi stvari svako silovanje društva ima svoj kraj, a to je krunjenje postalo vidljivo najkasnije s pojavom famoznih „bombi“ kojima je Zoran Zaev, novi i nekompromitovani lider SDSM, skidao sloj po sloj s pozlate Potemkinovih VMRO sela. Kraj tog procesa znamo – videli smo ga proletos. Ili možda u nedelju. Ili ćemo ga tek videti.
Gruevski je, dakle, pometen; na vlasti je ponovo SDSM. Zar nije moglo biti drugačije, zar uvek moraju Kurta i Murta da se izmenjuju? Načelno, moglo je i drugačije; nema tu tvrdih pravila koja važe uvek, svuda i za sve. Ali, i da nije bio SDSM u pitanju, opet bi u epicentru procesa morala da bude neka razgranata i dobro organizovana politička organizacija, koju vode ozbiljni ljudi s obe noge na zemlji, a ne nekakve dobronamerne šeprtlje i zanesenjaci opšte prakse; ovi potonji, doduše, takođe mogu da budu korisni, ali samo ako im neko od odraslih diskretno pronađe pravo mesto, tamo gde dobro zvuče, a ne smetaju. Pa ih još ubedi da su baš to sami izabrali.
Dovoljno poučnih paralela za ovaj put, nastavljamo možda sledeće nedelje, ali s drugog kraja Evrope…
