Stari dobri Marks – ne Karl nego onaj lucidniji, Gručo – govorio je da se nikada ne bi učlanio u džentlmenski klub koji bi pristao da ga primi u svoje redove. Građanin Milovan Brkić, slobodni medijski poslenik širokog dijapazona iz Beograda, nije sklon da pati od tih ekstremno samokritičnih nedoumica, niti mu je neprijatno društvo kojem on sam nije neprijatan, pa se otoič bez femkanja i prenemaganja učlanio u Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). I nije čoveku za zameriti: zašto i da se ne učlani, ako već postoji neko ko će da ga primi?! A niko, poznato je, ne može postati članom ovog cehovskog društva bez aferima nadležne Komisije, formirane u svrhu kompetentnog razlučivanja profesionalnih novinara od onih građana koji samo nekim čudom nešto pišu za novine – ili barem tiskovine koje imaju taj oblik – a da to ne izlazi u rubrici „Pisma čitalaca“.
Autor ovog teksta takođe je Drug Član NUNS-a, ima tome već iha-haj godinica; građanin Brkić, sveže uhićen u sklopu kampanje protiv organizovanog kriminala i njegovih multidisciplinarnih jataka, i moja malenkost, sve su te godine, dakle, u istom klubu. Nije baš za diku i ponos, ali ne treba prećutati ni to da se protiv tog antiekološkog prisustva najbizarnijih subnovinarskih primeraka u respektabilnom Cehovskom Društvu nikada nisam glasno pobunio, sve nekako mrljavo smatrajući, hajde-de, da je u vreme histerične miloševićevske represije valjda ipak nedolično zakerati zbog lika i dela nekoga ko je Protiv – pa ma o kakvoj se tračerskoj zamlati ili analfabetskoj suklati inače radilo – da ne ispadne da ga, sve u ime kontekstu nepriličnog „elitizma“, puštam na milost i nemilost Ubičinih kerbera… I nije M. B., uostalom, jedini isuviše živopisan karakter sa paranovinarske subscene koji se motao po ovoj cehovski (traljavo) omeđenoj Grupi Građana – o, ima tu svakakvih likova, od stanovitog Piroćanca, neumornog Patriote Opšte Prakse, do raznih drugih tabloidnih i paranormalnih likova za multinamensku upotrebu, samo pod uslovom da je žuto (ili kaki) i da se nekako plaća. Balkan li je, Ekspres li je, Balkan Ekspres li je – sve može, a vožnja, burazere, strogo po taksimetru! Samo je, eto, baš malerozni Milovan B. – a ne neko drugi, podjednako kreativan – ovih dana dopao pržuna zbogradi svojih najrecentnijih profesionalnih postignuća, ostvarenih u neobično uglednom dnevniku „Dan“ iz Podgorice, oficijelnom glasilu neutešnih Miloševićevih i Šešeljevih siročića sa Brda i Primorja. Ako ste dovoljno perverzno radoznali i radoznalo perverzni da ste pratili web-site „Dana“ – jedno od omiljenih zabavnih štiva u Srbiji od uvođenja vanrednog stanja – mogli ste da uživate u brojnim Brkićevim haripoterovskim egzibicijama, među kojima je valjda ipak najupečatljivija bila ona antologijska tačka u kojoj je „ubio“ Milorada Lukovića Legiju, važno i konspirativno saopštivši svojim retardiranim i vaspitno-socijalno zapuštenim konzumentima – ovde mislim na one Ovisnike koji ovakva štivca iz bazdećih (post)miloševićevskih đubretara uzimaju za ozbiljno – da će Zla Vlada Srbije „tokom dana ili najkasnije sutra“ saopštiti da je Legija nesrećno nastradao, samo da smisli odgovarajući izgovor, to jest lažni scenario njegove pogibije (uklonili ga zlikovci kao nezgodnog svedoka, svašta bre taj zna!). Bilo je to, inače, još pre dve-tri nedelje, a iz odgovarajućih Kabineta jošte ni mukajet: sporo smišlja ta Vlada, sačuvaj Bože!
Nego, nije sve to mnogo važno. Pravo pitanje koje me muči je šta sad ja da radim, sad kad mi je kolega u zatvoru?! Pa još član istog kluba, lele majke?! Doduše, NUNS ga je sada navrat-nanos izbacio iz svojih redova, no bolje bi bilo da nije ni sad, kad već nije dosad: u pravu je Gordana Suša da je baš ovakav odocneli „pilatovski“ potez u baš ovakvom „vanrednom“ trenutku nešto što, u najmanju ruku, pati od manjka elegancije. Nije li, dakle, red da se solidarišem sa kolegom koji čami u zatvoru zbog Slobodne Reči, nije li trenutak da široko razvijem Barjak Slobode i gromko osudim dušmane koji Zavode Diktaturu i Guše Kritičke Tonove (uz ove uzvišene reči ide odgovarajuća orkestarska špica, možda nešto od Vangelisa, ili ipak duboko mračni, pompezni Vagner)? Žao mi je, moraće neko drugi to da učini: ja sam malko preumoran od solidarisanja-po-defaultu sa ama baš svakom budalom (ne bilo Brkiću rečeno) koja je negde izvalila neku budalaštinu, pa zbog toga – a ne zbog nečega suvislog, pametnog, principijelnog i tačnog – upala u nekakve nevolje, ponajčešće od istih takvih kakav je i on sam. Otuda me i slučaj ovog tužnog diletanta i doživotne univerzalne prišipetlje odmah podsetio na ono kada su, pred kraj Miloševićevog vakta, ‘apsili i sudili stanovitom Bapsiju iz Knjaževca, nesrećnom piscu mahom nebuloznih i dozlaboga prostačkih „aforizama“. S jedne strane, trebalo je osuditi represiju, jer je zaista samo rasnom sudijskom Idiotu, zastupniku jednog autentično Nitkovskog Poretka, moglo pasti na pamet da sudski proganja čoveka zbog takvih stvari, a s druge strane, svi smo već bili rezignirani i zgađeni vazda iznova vaskrsavanom opasnošću da od seoskih lucprda pravimo uzor-mučenike i korifeje Slobode. Sećam se kako smo se jednom Biljana Srbljanović i ja – nadam se da mi neće zameriti na ovoj maloj indiskreciji – na nekoj sesiji Foruma pisaca zezali kako moramo da u ime FP napišemo Saopštenje u kojem ćemo osuditi hapšenje tog knjaževačkog jadnička „uprkos tome što su mu aforizmi žešće odvratni i antologijski glupi“, ili tako nekako…
Ne znam i ne pada mi na pamet da sudim i presuđujem da li je građanin Brkić Milovan „kriv“ za nešto što se kažnjava po Zakonu; lično sam, doduše, skloniji da verujem da je njegova „krivica“ sasvim metafizičke prirode, i otuda neizlečiva, ali i od ljudske pravde nekažnjiva: „kriv“ je što je to što jeste, i nizašta drugo… Ono što želim i zahtevam od demokratskog poretka u (mučnom) nastajanju jeste samo to da me zauvek oslobodi od ucenjivačke potrebe za iznuđenom Solidarnošću Opresiranih sa „kolegama“ koji su to samo po tome što mrče i muče papir. Jer u demokratskom poretku i novinar – ili biće novinaru slično – može sasvim legitimno i legalno da dospe u zatvor, ali samo ako se svesno i namerno sukobilo sa nekim suvislim Zakonom. A takve nećeš onda ni „napadati“ ni „braniti“ – zapravo, nećeš ni znati za njih: tek crtica pri dnu crne hronike, i to je sve, kako to već biva sa životnim i radnim pričama svih šibicara ovoga sveta.
