Više ne znam napamet nijedan broj, ako mi ustreba taksi, ima ih puno, brojevi centrala sve su duži, a strašnija i od toga jeste muzika i bajke o svemu što udruženi taksisti mogu da ti pruži, dobro, to svi rade, ako mi treba broj nekog pretplatnika naučio sam novi, moderniji broj: 11811. To je kudikamo praktičnije od nekadašnjih 988 (ali trocifreni broj je bio u Jugoslaviji, crk. dabogd., ovo je novo doba, novi broj, razumem), pozovem dakle 11811 i snimljeni glas me uveri da sam dobio što sam želeo, ali pre no što ću prozboriti sa živim bićem, automat će me natenane prosvetliti kako pruža Pošta novu uslugu – na taj i taj broj mogu dobiti horoskop. Mislio sam da shodim s uma kad sam to prvi put čuo: zovete da biste saznali nečiji broj, a budućnost vaša zar vas možda manje zanima!? I ne samo vaša, iz horoskopa možete doznati sudbinu i nekoga od bližnjih, a možete se iz prve ruke izvestiti šta čeka vašeg karadušmanina!
Hoće li sutra neka vračara ili neki beli mag isto tako da se reklamira pre nego što čujem ono za šta ću platiti 45 dinara, a to je broj nekog telefonskog pretplatnika? U jednoj se istoj službi prepliću stvarnost i budućnost, znano i neznano, istina i praznoverje, ali baksuz poput mene gunđa zato što je čuo ono što nije želeo da čuje, a da sam bolje raspoložen rekao bih: „Hvala ti, dobri Telekome, što mi besplatno daješ tako dragocen broj, doklen za broj nekog zapostavljenog znanca ili krvnog srodnika moram da platim, i svaki put me častiš tim astrološkim brojem, i podsećaš me na stvari dalekosežne, pre nego što mi prodaš ono radi čega sam te zvao!“
⚛
Koliko smo samo uznapredovali sa ovim plejerima preko kojih na televizoru gledamo filmove! Možda treba da idem na poseban kurs za upravljanje upravljačem, ili moj daljinac ne može ništa protiv reklama koje je na CD-u zavario i zašvajsovao video klub, moram da gledam deliće horora i filmova o vanzemaljcima, vremeplovima, deverušama i zombijima, i ma koliko ja ubrzavao onim desnim dugmetom na 32, izgubim nekoliko minuta, neosetno počne i moj film, koji mi se tako ubrzan učini sličan đubretu kroz koje hteo ne hteo protrčavam, zar ne postoji komanda „play main movie now“, pa na nesrećnom jutjubu imaš komandicu „skip“, a u rođenoj kući da nemaš! Ili je možda imam, ali sam kao pravi Srbin najpre bacio uputstvo, uveren da mi se mora sve samo kasti, moja korisnička intuicija morala bi biti dovoljna.
Ali zašto sam se o jutjubu, koji po svim meridijanima pronosi i moju slavu, tako izrazio? Jutjub zar ne pomaže muzičarima, da nauče stvari koje su još pre trideset godina skidali sa radija, ili su morali da nabave gramofonsku ploču, pa su na uvo skidali pesme, otpevane na tuđinskim jezicima, a sad ima sve na gotovo, i da se nađu lyrics, i da se uspori snimak, dok se ne razabere šta svira bas i sl.
Jeste to sve istina, ali jutjub je na isto tako na raspolaganju i protivničkoj strani, kafanskim na primer gostima. Jutjub je iz zasluženog zaborava, iz masovne muzičke grobnice, izvukao na svetlost dana milione krš-pesama; u svim tim promašajima i ugruvavanjima vlasnici mobilnih telefona i tableta pronašli su ranije neprimećenu i nepostojeću lepotu, i traže od ubogih kafanskih kapela da im te povampirene pesme izvedu! Jutjub je kao sudnji muzički dan, kao da su odjednom na svetlo danje izašle iz raka nezamislivih sve pesme koje su pravično bile izručene zaboravu, pre dve nedelje obratimo se da tako kažemo predsedavajućem, osobi koja nam se učinila dominantnom za stolom, bi li želeli da čuju nešto iz naše baštine, predsedavajući pita znamo li to i to, ne znamo, k sozhaleniu i stydu nashemu, čak nismo ni čuli za tu pesmu, kako niste, pa ima na jutjubu, osokoljen početnim uspehom nastavlja blickrig, pita za još nepoznatije muzičko delo, ni to ne znate, a ovo, to treće isto tako nije niko od nas četvoro nikad čuo, pa da, ja idem sa ovim spiskom od lokala do lokala, niko ne zna, kažem, ljudi, daću vam linkove, naučite to sa jutjuba, platiću vam, neće niko… – Nećemo ni mi, mislim se, naša solistkinja J. međutim nema u taj mah moju dalajlaminsku suzdržanost: „Da li vi želite da išta čujete, ili idete i podučavate bend za bendom?“, tja, prišli smo, greškom, prvo tom stolu, propalo sefte, propalo veče, kaže iskonska praznoverica, pokušavamo sada sa najslabijom karikom, sredovečnom građankom, prijateljicom ili rodicom jutublije, možda je kadra da iz glave poruči nešto što je u našoj izvođačkoj moći, „Nebo je tako vedro“, pita, da li znamo, pruža nam priliku da ipak zasviramo nešto za njihovim stolom, daje petsto dinara, dovoljno da skine prokletstvo sa naopako otpočete večeri, šef stola se i ne gradi da sluša pesmu koja nije u njegovom pedagoškom katalogu, u posebnoj pregradi novčanika imaš hiljadarku, da usrećiš kapelu koja prva bude uspešno izvela dela koja ti ljubiš, a koja nosaš sa sobom kao brojanicu od kostiju.
⚛
Neka ostane među nama, moje kolege i gosti bolje da to ne znaju, ali ne čujem kao nekoć, ili čujem ono što sam učio, i što bih ja valjda još uvek voleo: „Imate besklasni hleb?“ Jednog jutra sam čuo: „Daćete mi besplatni hleb…“ O Erotskoj uniji, erotskom putu da i ne govorim, jutros sam u pekari čuo „to vam je čokoladni krah“, nazdravlje.
