Milijarde i hiljade: Pazite šta potpisujete u nedelju
Ako Velimir Ilić, potpisnik gasnog sporazuma s Rusijom, nije umeo da nam objasni da li će gasovodom Južni tok, o čemu opširno pišemo u ovom broju „Vremena“, da protiče godišnje deset, dvadeset ili trideset milijardi kubnih metara gasa, već se u jednoj jedinoj izjavi za Dnvenik RTS-a frljao s obe poslednje cifre, otkud bismo mi, obični smrtnici, znali ko će da pobedi na finalnom turniru predsedničkih izbora u Srbiji.
Ilić je, verovatno, omamljen sjajem Kremlja, rasipao milijarde, što gore, što dole, a izbori će se brojati u desetine hiljada glasova, pa sve da ovi što sada nikog ne podržavaju podrže bilo koga. Otelo se to kontroli stranačkih lidera. Boris Tadić i Tomislav Nikolić, nezavisno od volje Koštunice i narečenog Ilića, Čede Jovanovića i tandema Dačić–Mrkonjić, izlaze na duel „jedan na jedan“ personifikujući Srbiju danas, sa svim njenim emotivnim, političkim, socijalnim i ekonomskim procepima u koje smo upali s obe noge, što se moglo i predvideti.
Ali, ako znam da je teško predvideti pobednika, siguran sam da ne bih voleo da to bude Tomislav Nikolić. Hajde, za trenutak, da zaboravimo šta je sve bilo i koliko nas je zadužio podržavajući i/ili smišljajući sumanutu politiku Slobodana Miloševića i/ili Vojislava Šešelja, pa da se osvrnemo samo na trenutke od kad je, po nalogu marketinških magova, skinuo bedž s vojvodinim likom, majicu s istim likom, napokon, oprao i ostavio da se izluftira, a namestio osmeh „iguane u doba hranjenja“.
Nosi taj osmeh ceo izborni dan, kao što neki nevoljnik nosi tesne cipele, ali mu to žuljanje, svako malo, poremeti tok marketinških misli pa mu se otimaju primisli da bi oslobodio Legiju, postavio Šešelja za premijera, da bi bilo lepo da budemo ruska gubernija, i još bi otvorio ruske vojne baze svuda po Srbiji, a posebno ako bi te baze bile oružane nukleranim potencijalom.
Crveno dugme: Nikolić se ponekad izuje
Posle to demantuje, tvrdi da ga novinari nisu dobro razumeli i/ili korektno interpretirali, trepće na sva četiri svetla, kao automobil u kvaru. Ili, posve jednostavno rečeno, manifestuje da jedva nosi oklop pristojnosti i političke korektnosti, da ga taj oklop žulja, steže preko grudi, kolje ispod vrata, pritiska mu leđa i izaziva migrenu i mučninu, a tako i izgleda.
Njegova novostečena brižnost u neskladu je s minulim radom, pa bilo da se obraća majkama ili invalidima. Čovek se maskirao u nešto što nije, pa još i masno izmišlja, kao što je izmislio da su Japanci izmislili da im je dao intervju u noći pobedničkog prvog kruga, pa je posle ceo svet, uključujući i zapanjene Ruse, stao na stranu Japanaca koji su taj intervju zbilja napravili i preneli vest da bi Nikolić otvorio Srbiju za ruske nuklerane baze.
Malo nam je „energetska aneksija“ koja se, možda, i nije mogla izbeći, već nam treba i Baćuška s prstom na „crvenom dugmetu“.
Nemam ja ništa lično protiv Tomislava Nikolića, ali onako bezlično imam sve argumente ovog sveta da pozovem ljude da ne glasaju za njega. Siguran sam da svako sa zrnom soli u glavi vidi da je ovo s radikalima neka vrsta maskenbala, da prisustvujemo noćima dugog laganja, a najgore od svega je što mu to nekako pristaje, što običnom čoveku liči da je Nikolić umesto njega obuo te tesne cipele, da je pristao da njega žuljaju umesto da žuljaju njih, da je krvave podlive primio na sebe, te da će, kad pobede, biti ponovo bosi i goli.
Vrti se u TV spotovima lažni Mesija koji će tuđe muke da prihvati kao svoje, sve do prve prilike da zbrine svoje, kao i onomad kad su delili otpatke s Miloševićeve trpeze.
Pokloni se i počni: Ko glumi samog sebe
S druge strane je Boris Tadić kome prirodni saveznici za najveću manu pripisuju ono što mu je najveća vrlina. On, u očima najljućih prirodnih saveznika, biva opisivan kao ovovremeni Milan Nedić koji je, s jedne strane, pristao da kohabitira s Vojislavom Koštunicom, a sa druge strane, sa Evropom.
Šta je trebalo Tadić da uradi? Da se naljuti što nije osvojio dovoljno glasova da sam formira vladu? Da se odrekne gotovo milion glasova na parlamentarnim izborima u korist Nikolićevih radikala? Da ode u manastir? Da se učlani u LDP? Da prepusti stvar stihiji u trenutku kada su stihijske sile u Srbiji dovoljno jake i bez kočionog faktora Demokratske stranke?
Ako ne grešim, ta vrsta ispoljavanja političke koalicione snage sadržane najpre u odricanju od sujete i vere u revolucionarnu premoć samo jedne, ma koje ideje, doneće Borisu Tadiću pobedu na ovim izborima, bez obzira na to što ga najviše ucenjuju oni koji su mu prirodni saveznici.
Nekako mi izgleda da je srpski glasač postao trezveniji od svojih stranaka i lidera i liderčića tih stranaka i da će u izboru između dvojice glumaca preostalih na političkoj sceni Srbije, u predstojeću nedelju, izabrati onog koji igra samog sebe, a ne onog koji se maskirao u nešto što nije, nikada nije bio i u šta ni sam ne veruje da će ikada biti.
