Nije bilo zvučnog udara, a ako i jeste, ima da nije

Svira kontrabas, ali možda jeste, a možda i nije muzičar i samo tetki lek da odnese. Tako se nekako, kao Bora Todorović u „Balkan ekspresu“, drži i srpska vlast – nikakvog soničnog napada u Ulici kralja Milana nije bilo, a ako i jeste, mi o tome ne znamo ništa. Zvučne topove nemamo, a ako i imamo, nismo ih koristili.

Zapanjujuća je brzina kojom su vlasti prešle put od „ma nije ništa“ preko „čiste masovne panike“ do „ispitaćemo, ali sigurno nije zvučni top“.

Tužilaštvo se kao dohvatilo slučaja, ali samo da bi amnestiralo vlast, policiju i tajnu službu.

Razlog ovom trapavom igrokazu je što, takođe zapanjujućom brzinom, novinari, neke nevladine organizacije i stručnjaci – uz neprocenjivo vrednu pomoć građana i društvenih mreža – otkrivaju sve nove i nove detalje, sklapajući kockice.

Još nijedna teorija nije zrela, mada se na Tviteru razvio i infantilni mali rat zagovornika ove ili one teorije. Ali dobro, ljudi u današnje vreme začas postaju stručni za koronu, rat u Ukrajini pa i zvučna oružja i vorteks topove.

Ali, kako je koprcanje države počelo, ovim tempom će se za nedelju dana možda otkriti i da imaju tajno Teslino intergalaktičko oružje.

Priznaj koliko moraš

Počelo je cinizmom. Informer je uz pesmu i pocupkivanje seirio i ismevao priču o zvučnom topu. Ministar zdravlja je tvrdio da se pacijenti javljaju po nečijoj naredbi. Ali, onda su shvatili da je vrag odneo šalu.

Da policija ima zvučne topove – ili LRAD, ako nekome smeta kolokvijalni izraz – ministar Dačić je priznao tek pošto je „Vreme“ to objavilo. Ali je rekao da su u magacinu, neraspakovani.

Kad je narod na snimcima primetio LRAD na džipu žandarmerije kod Skupštine, a jedan žandarm progovorio za list „Danas“, tek tada je Dačić priznao da je LRAD bio u akciji, ali tobože samo kao megafon pa ni tako nije korišćen.

Pre tog priznanja, šef BIA Vladimir Orlić tvrdio je da „niko“ nije na protestu primetio nikakav LRAD, nigde. Kad ono međutim.

Predsednik se zaklinje da će otići sa funkcije ako se dokaže da je korišćeno bilo kakvo sonično ili vazdušno oružje. Njegove takve izjave ionako ne vrede ni pišljive šišarke i ne treba se njima mnogo baviti.

Kobajagi istraga

Tužilaštvo je formiralo predmet i u prvom očitovanju reklo da nema nikakvog zvučnog topa pozivajući se na policiju i službe – na one, dakle, koji su više puta uhvaćeni u laži.

Dođavola, tužilaštvo je čak saopštilo da državne institucije ne samo da nisu upotrebile, nego nisu ni „videle“ zvučno oružje – koje im je montirano na džipove.

Da tužilaštvo radi svoj posao, da je to u ovoj Srbiji uopšte moguće, već bi istresli iz gaća celu policiju i BIA.

Ili bi, barem, čitali „Vreme“. U par dana smo, uz pomoć stotina očevidaca koji su nam se javili i stotina analiziranih snimaka, doznali bitne stvari.

Recimo, gde je bio epicentar „huka“, kako su to ljudi čuli i doživeli, na koje su se simptome žalili. Ili da je grupa siledžija simultano sa hukom bacala topovske udare u masu sa gradilišta u Kralja Milana. Ili da pred Predsedništvom baš od 15. marta stoje tri bela kombija bez tablica.

Ili, sad već iz naučnog ugla, zašto fizika i ponašanje mase nisu do sada videli stampedo postrance ako je u pitanju „samo“ panika. Pričali smo sa brojnim stručnjacima.

A imamo još mnogo saznanja, teorija i svedoka. Pripremamo veliki dosije koji će se dopunjavati. Ne proglašavamo indicije za dokaze, proveravamo, nigde ne trčimo.

Tužilaštvo izgleda tek nigde ne žuri. Ne zna se da li ispituju išta od onoga što objavljuju mediji. Da li su ikoga saslušali. Nas svakako ništa nisu pitali.