Turska vlada opet je na 24 sata blokirala pristup najvećim društvenim mrežama. Ovoga puta možda i s dobrim razlogom, ako cenzura uopšte može da se pravda. Internetom su se širile fotografije otetog državnog tužioca kome terorista drži pištolj na čelu. Napravio ih je drugi terorista uključen u otmicu i okačio na društvene mreže uz odgovarajuće poruke. Sva trojica, i teroristi i tužilac, nastradali su tokom policijske akcije. Prethodno su ljudi na internetu krenuli da šeruju slike otmice, zatim su ih neki listovi stavili na naslovnu stranu, a vlada Turske je zaključila da je teroristima baš to bio cilj. Da dodatno šire strah i sopstvenu propagandu time što će fotografije videti što više ljudi. I udarila zabranu.
Fejsbuk i Tviter odmah su reagovali, brišući (nesporno-sporne) sadržaje te su ih turski internet operateri brzo odblokirali. Jutjubu je trebalo malo više vremena, ali se i on vratio, jasno je da takve blokade ne mogu da traju dugo bez obzira na motive.
Jedna škola mišljenja daje za pravo vladi. Teroristima (radikalima, militaristima, zovite ih kako vam se najviše sviđa, svakako su nasilnici bez obzira na motive) ne treba davati prostor da se obraćaju javnosti jer to legalizuje i opravdava nasilje. Do pojave interneta, a naročito društvenih mreža, „zaustavljanje Rojtersa“ bilo je relativno jednostavno. Dovoljno je bilo nekoliko telefonskih poziva medijima. Sada je moguće glasno se obraćati svetu i dok držite taoce. A nije pametno blokirati komunikaciju sa napadačima dok otmica traje, to bi moglo da provocira ili ubrza tragediju. Ponekad to nije ni moguće jer postoje alternativni načini za postovanje na društvenim mrežama. Čak i kada sve blokirate, napadači mogu da nađu način da komuniciraju sa nekim spolja ko može neometano da objavljuje.
To sada otvara moralno pitanje. Jesmo li, ovako radoznali, sposobni da okrenemo glavu i iz moralnih razloga odbijemo da pogledamo neprimeren sadržaj? Uostalom, postoji li, uopšte, društveni dogovor oko toga šta je, a šta nije neprimereno? Reklo bi se da ne postoji jer onda ne bi bilo potrebe za regulatornim telima koja zabranjuju rijaliti programe kada procene da su preterali sa opskurnostima. A regulacija na internetu ne postoji, sem ove brutalne, turske.
Liberalnija škola mišljenja je za to da se objavljuje sve, ali da svako snosi posledice sopstvenog bezakonja kada ga ruka pravde stigne preko IP adrese. Tako internet danas uglavnom i funkcioniše. Ta škola veruje u načelnu ispravnost (većine) ljudi i ne podnosi cenzuru, bez izuzetka. Jer se pod tim plaštom lako nađe opravdanje da se „u interesu zajednice“ blokira ono što, zapravo, nije u interesu samo vlasti (može i spojeno).
Postoji i „srpska škola“, gde je terorizam (srećom?) uglavnom verbalni. Na srpskom se internetu stoga svakodnevno biju teške bitke između ljudi različitih ubeđenja, mahom političkih. Sve je dozvoljeno, svi su u pravu. Pozivi na linč pravdaju se metaforama i retoričkom tradicijom, za klevetanje već opravdanje nije ni potrebno. Licitira se od sansa.
