Novine već nekoliko dana razvlače priču (Blic prednjači, koliko vidim) kako su radikali – za lepe pare, verovatno ne u rubljama -angažovali neku opaku američku agenciju za štimovanje i ušminkavanje imidža predsedničkih kandidata i ostalih javnih likova koji bi da prošire bazu svoje popularnosti. Pa im je ta agencija (stoput da ga vidim, opet neću zapamtiti to ime; ja, uostalom, ne razlikujem Meken-Erikson od Soni-Eriksona, a kamoli šta drugo iz branše; mislim, jel’ to jedan te isti Erikson u dve šeme, ili šta?!) kanda savetovala da bidnu fini, da mnogo ne napadaju svoje suparnike, i da svakako izbegavaju spominjanje dr Šešelj Vojislava. Dam’ Bog ubije ako znam zašto?! Prvo, ako radikalima oduzmeš verbalno cipelarenje protivnika, direktno si im ugrozio politički identitet & civilizacijski profil; drugo, ako ih lišiš veselo landarajuće kićanke u impresivnom obličju dr Šešelja, šta će im uopšte preostati? Ta, ko ih je, ako ne upravo Šešelj, pokupio iz budžaka gde akrepe memla davi i stvorio ih Onim Što Jesu – šta god to bilo (naučna zajednica još zdvaja oko toga)? Zato sam skloniji da poverujem zgroženom Vučić Aleksandru koji se kune prisežući na sve Svete Knjige („Engleski pederski isprdak Toni Bler“, „Lažljiva haška pederčina Džefri Najs“, „Prokleti škotski skot Aleks Ferguson“, „Vašljive patkovgradske kurvetine Pata & Mini“ etc.) da to nije istina, i da je celu kampanju (o)smislio on, Vučić najličnije, uz malu pomoć prijatelja.
Ko god bio autor te kampanje, taj je zaslužan za onu epohalnu rečenicu koju izgovara pretendent Tomislav Nikolić, ležerno, kao da mu nije ništa, manirom iskusnog profesionalca koji je u stanju, ako treba, gotovo da poveruje u ono što deklamuje: „ja nikoga ne mrzim“. Nikolić, dakle, nikoga ne mrzi (ni Đinđića, ni Ćuruviju…), ura, pa ‘ajde da ga onda biramo za pre’sednika! Pored ovakve (samo)preporuke, bilo bi zaista bezobrazno tražiti još nešto! Odakle je – i to je premija! Eh, sva sreća da se Vučić ne kandiduje za predsednika, pošto on iz objektivnih razloga ne bi mogao da izgovori tu rečenicu: javno se, naime, pohvalio, i to relativno skoro, da „mrzi Hrvate“ i da misli da je to nekako sasvim normalno i da je to, uostalom, njegovo pravo. Pa i jeste: svako se emotivno razvija u skladu sa svojim mogućnostima. Samim tim, niko nema pravo da diskriminiše osobe sa posebnim emotivnim potrebama.
Zanimljivo je to kako svi ključni akteri u ovoj kampanji pokušavaju nekako da ulove ono za šta misle da im nedostaje, odnosno da „biračko telo“ percipira kao njihov nedostatak. Zato se Tadić onoliko trudi da bude „kosovobranitelj“ i „evropobranitelj“ u isto vreme, da ga ona dva nadrndana Šumadinca ne preteknu zdesna, a liberalni osvetnik s leva, zato se Čeda okružio ekipom od intelektualne eminencije, postignuća i iskustva (u zavidnom Pešić-Srbljanović rasponu), zato Velja već nedelju-dve nikoga nije (javno?) ispsovao i ritnuo u koleno, mada ga i jezik i noga sigurno već neizdržno svrbe, i zato Tomislav N. preventivno objašnjava kako, časna reč, nikoga ne mrzi – zna, vragolan, da mu to nemrzilaštvo do sada nije bilo ni među prvih hiljadu prepoznatljivih karakternih osobina, ni njemu, a kamoli stranci mu, u čijem vrhu ima pregršt takvih vedeta za kakve bi Džeri Springer Šou platio suvim zlatom. Nekako, kao da bi svi da budu bolji od sebe samih – što bi sve imalo nekog smisla da se ne znamo dobro, da nijesmo naši…
Daleko bilo da hoću da kažem da su svi ovi kandidati „isti“: jako se dobro zna ko je ko. No, baš zato mi ovo (uslovno) maskiranje, odnosno zamagljivanje, vrdalamisanje, ublažavanje sopstvene političke pozicije ili stila ponašanja – ovo, fakat, jedino ne važi za Jovanovića koji, uostalom, i nema manevarskog prostora za takvo nešto – ovoliko smeta, jer je možda više nego ikad vreme za čiste opcije. Srbija je iznova na veoma dobrom putu da zaglibi, i ne bi bilo nikakvo čudo da ovi predsednički izbori budu prilika da se ta loša inercija prekine ili, pak, da se utone još dublje. Jeste, nisu predsednička ovlašćenja baš impresivna, ali ne radi se o tome: u pitanju je pravac kojim Srbija ide, a o njemu ćemo mnogo više znati kad budemo znali rezultate izbora.
Umalo da zaboravim: kad čujemo te rezultate, čućemo i koliko imamo trenutno na zalihama onih Mudraca koji u izborne dane ostaju kod kuće, jer su se, recimo, „razočarali“ i jerbo su tako nepodnošljivo moralni i pametni da im, onako gorostasnima, ama baš niko u ponudi nije ni do kolena – pa kako onda da glasaju za takve kepece?! Gde to ima?! U redu, svugde postoji jedan (lumpen)sloj stanovništva koji životari na margini i poslednje što mu je na pameti je da izlazi na izbore, ali ovde se ne radi o njima: ne, radi se o normalno socijalizovanim, prosečno i natprosečno obrazovanim osobama koje imaju samo jedan problem: pale su s Marsa (nisu se čak ni ugruvale), i užasno se ponose time, misleći da ih to čini nekako ekskluzivnim, drugačijim od razuzdane gomile… Iskustvo nas uči da je takvih proporcionalno najmanje među onima koji naginju Onome Koji Nikoga Ne Mrzi, pa vi sad vidite. Ne bi trebalo zaboraviti da samo neopevane budale i pernata živina ništa ne uče iz sopstvenog iskustva – s tom razlikom što živina ima opravdanje, jer joj se pamćenje proteže na nekoliko sekundi.
Kako god bilo, prvi krug samo što nije, pa će se videti kome se i koliko isplatilo ovo masovno presvlačenje, ovaj „vidi mi ruke“ igrokaz. Do tada, uživajte zamišljajući Nikolića u parafrazi scene iz filma Neki to vole vruće, kako uporno buba pred ogledalom: „ja nikoga ne mrzim, ja nikoga ne mrzim, ja nikoga ne mrzim“…
