Jeste li već čuli da… u zemlji Srbiji samo što nisu legalizovani gej-brakovi, a postoji i vrlo ozbiljna i oficijelna inicijativa – potekla iz samog Ministarstva – da se dekriminalizuje posedovanje i da se legalizuje trgovina hašišom i marihuanom? Šta, niste čuli za to?! Pa, pravo da vam kažem, nisam ni ja, ali sam siguran da je pitanje dana, ako ne i sata, kada će se sve to dogoditi! Naime, kad god neko hoće nešto ljudima da zabrani, skrati, uskrati, ukine, zatvori ili onemogući, on napravi prevažan izraz lica i kaže da je „to tako svuda u svetu“, baš kao da je lično bio na dužim studijskim boravcima na svim postojećim i nekoliko još neotkrivenih kontinenata, tečno govori šesnaest jezika a nasuvo još nekoliko desetina – dijalekte i ne broji – a pravna znanja je sticao direktno sa Izvora Mudrosti. Pa onda ja nešto kontam da tu pre ili docnije mora da se vaspostavi nekakva razumna ravnoteža: kako je to tako slatko vaskolikoj našoj malograđanskoj kompaseriji da se patetično poziva na (mahom izmišljenu, preuveličanu ili loše interpretiranu) praksu-svugde-u-svetu kada treba negde, nekako i nekome suziti izvojevani prostor slobode, da bi na istu tu tehniku naprasno zaboravila kada taj isti prostor treba proširiti? E, onda se ovi endemski genijalci najedared opsete neiscrpnog spiska onih čuvenih „naših specifičnosti“ zbog kojih ne bi bilo baš prikladno i zgodno da se slepo slede nekakvi belosvetski trendovi…
O čemu se ovde radi? O jednom preispoljnom bezobrazluku i štetočinskom podsticanju malograđanske histerije, a sve u režiji ovdašnje vlasti. Iliti o novoj rundi silovanja Društva od nezajažljive Države. Krenimo, dakle, redom. Dok smo se mi prethodnih nedelja bavili važnijim pitanjima, pre svega onom desetogodišnjom nacionalnom megasramotom koja stiže na naplatu, neki su ljudi iskoristili tarapanu da na miru vredno porade na usavršavanju svojih usrećiteljskih projekata kojima će bitno unaprediti naše živote (mada ih mi uopšte nismo molili da nam to učine, naprotiv). Pogledajte, recimo, našeg nepodnošljivo marljivog – setićete se iz školskih dana onih likova, usedelim nastavnicama uvek milih, koji „možda nisu mnogo bistri, ali se bar trude, a ne kao ti, barabo…“ – ministra prosvete, nesuđenog predsednika većine registrovanih političkih stranaka u Srbiji, pesnika i humanistu Vuksanović Slobodana. Narečeni je gospodin okupio društvo Zabrinutih Građana i Građanki kojima je zajednička zabrinutost zbog sve izraženije pojave ponašanja dece & omladine u našem društvu. Pa su dame i gospoda rešili da se udruže u Savet za prevenciju i borbu protiv istog. To jest, ponašanja. Dovde – sve štima. Ponašanju se mora stati u kraj. Samo, ovakve dušebrižničke inicijative imaju nezgodnu urođenu osobinu da se ubrzo otrgnu svakoj (mentalnoj) kontroli, da pojure ka Apsurdu strahovitom brzinom jedne inercije indukovane histerije.
O početku „slučaja“ smo već pisali: talas nasilja među (školskom) omladinom neki je genije – koji se sasvim slučajno takođe zove Vuksanović Slobodan – bio naumio prekinuti tako što će uvesti policijski čas za maloletne osobe. Nema veze što je ideja u sukobu i sa Ustavom i sa zdravim razumom, svejedno je bila veselo podržana od široke interesne koalicije Nadrndane Srednjoklasne Sredovečnosti, ergo od ljudi koji su, eto, znali i umeli toliko da prave i rađaju decu, ama nisu imali ideju šta bi posle s njima. Sve je to nekom nepopravljivom optimisti možda izgledalo nepodnošljivo besmisleno i iritantno nepametno, ali bio je to samo početak. Krijući se tek za kratko iza dušebrižništva prema „deci“, krstaši naše desničarsko-filistarske moral majority armije obznanili svoje prave ciljeve: da se strogo ograniči radno vreme ugostiteljskih lokala kao takvih, pa imali njihovi klijenti petnaest ili pedeset godina, pa još i da se zatvore svi lokali udaljeni manje od dvesta, petsto ili čak hiljadu metara od najbliže škole.
Redakcija „Vremena“ nalazi se u neposrednoj blizinu dveju škola, a u najbližoj okolini (manje od 200 m) su valjda desetine kafića, restorana i poslastičarnica. Normalno – centar grada… Baš bih voleo da vidim tog Pametnjakovića koji će sve to da zatvori, kao fol zato da Našoj Zlatnoj Deci ne bi neki zli čika sipao drogu u kabezu? Ili će pak da izmesti sve škole na puste ledine? Baš da vidim tog cara koji će u ponoć, posle celodnevne jare i zapare, da zaključa jednu užarenu južnoevropsku prestonicu i ključ da odnese kući, tobože samo zato da ne bi nečija tinejdžerska princeza u nedoba „izgubila“ zapravo odavno srećno i berićetno izgubljenu nevinost?! Ne, sasvim ozbiljno: imaju li odrasli građani ove zemlje neka prava? Ili treba da krotko trpe i pristaju – ucenjeni retoričkim tabuom proizvoljno tumačenog Interesa Naše Dece – da budu kolateralna šteta nečijih mesijanskih tripova?! Kako god, čim počnete praktično da razmišljate o ovim inicijativama – koje, naglašavam, dolaze s vrha vlasti, i zato se ne mogu ignorisati – ukaže vam se njihova nadobudnost i šarlatanstvo u punoj raskoši svojoj. Ali, isuviše je lako smejati se toj goropadnoj prostoti, jer stvar uopšte nije smešna. Voleli vi da bazate noću ili ne, stvar je principijelne naravi, ona je i etička i politička, i tiče se svih, jer se vazda ponavlja isti mehanizam: sejači i potonji rentijeri „moralne panike“ uvek koriste retoriku odbrane i zaštite slabih, a iza toga uvek kriju nameru za maksimalnim ograničavanjem, uniformisanjem i vaskolikom kontrolom Života – pre svega onog Gradskog – te, jelte, anarhoidne pojave koja kvari našu decu. Uostalom, da je Živost dobra, i Ministar i Premijer bi patili od nje!
