Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
U nedostatku bolje politike, ili bolje reći u iznudici, plasira se teza da je narod "gladan pravde", mada bih ja rekao da svi znaju da je gladan posla, većih plata, izvesnije budućnosti za sebe i svoju decu. Da je to pitanje samo pravde, lako bi; eno ga Aleksandar Vučić koji obećava razotkrivanje smutnih radnji u barem jedno tri afere
Stubovi i kitovi: Na čemu počiva država
Dve velike svetske rejting kuće snizile su finansijski bonitet Srbije na BB minus, što mu dođe kao preporuka da se ovde pare ne ulažu ili da se pozajmljuju po šajlokovskoj kamati. Budimo pošteni prema sebi: ni vi čitaoci ne bi državi dali pare a da jemstvo ne bude kilo Dinkićevog mesa.
Sada se, ovi što su na vlasti i ovi što su bili na vlasti, svađaju oko toga ko je krivlji što nam je ekonomija ocenjena kao „đubre“, ali od toga nema hasne ni za koga: ni za bivše, ni za nove, a kamoli za nas koji smo morali da trpimo i jedne i druge. Jedni su krivi za ono što nisu učinili ili su loše učinili, a ovi, drugi, što su došli na vlast, krivi su zato što nije jasno šta će da učine. Poklonili su se, ali nisu počeli, a i tamo gde su počeli izazvali su sumnju, kao u slučaju Narodne banke Srbije.
Ne bih da preterujem i da tvrdim da se Srbija nalazi u prelomnoj tački. To tako s državama i narodima ne biva. Bilo je i gorih situacija pa se nekako preguralo. Ali, ekonomsko stanje u zemlji mora da se stabilizuje i mora preduzetnicima da bude jasno u kakvom će privrednom okruženju da rade. Odlaganje tog posla moglo bi da stvori haos: od juriša građana na banke da izvuku svoj ulog do masovnih otpuštanja i pucanja infrastrukturalnih lanaca na čijem funkcionisanju počiva poredak.
Otuda bi bilo logično da oči javnosti budu uprte u rad vlade. Ali, spinovanjem ili ne, ovde je i dalje glavna tema Demokratska stranka i pitanje ko je vrabac a ko orao, ko se kupao dok su se drugi znojili, zašto nema mreža na koševima na Adi Ciganliji… Žar te rasprave doliva ulje na vatrenu tezu Borisa Tadića da je Demokratska stranka nacionalni stub Srbije, što je, mislim, obično preterivanje, a nije ni pametno to preterano isticati. To se tvrdilo i za Crvenu zvezdu pa je Robert Prosinečki dao ostavku, ili je najuren, zbog loših rezultata.
Ta ideja da država počiva na nekakvim stubovima najpre mi liči na ono verovanje da zemlju na leđima nosi džinovski kit. U svakom slučaju, u senci tog okršaja unutar Demokratske stranke ostaje i rad vlade, a to baš nije pametno i korisno.
Populizam: Pridobijanje naroda zamajavanjem
A šta, za sada, radi vlada? U nedostatku bolje politike, ili bolje reći u iznudici, plasira se teza da je narod „gladan pravde“, mada bih ja rekao da i oni znaju da je gladan posla, većih plata, izvesnije budućnosti za sebe i svoju decu. Da je to pitanje samo pravde, lako bi; eno ga Aleksandar Vučić koji obećava razotkrivanje smutnih radnji u barem jedno tri afere, ali od toga se niko hleba neće najesti, mada će, izvesno je, nekima presesti.
Daleko bilo da sam protiv pravde. Naprotiv. I mene obuzima slatka jeza od pomisli ko će biti na tapetu „nove metle“ u dugim Vučićevim rukama, ali ako je to jedino što je vlada spremna da proizvede, onda smo nadrljali. Koalicioni partneri, za sada, takmiče se u populizmu i kao da se tek vežbaju u ozbiljnim disciplinama vladanja.
Vesna Rakić Vodinelić u jednom intervjuu za „Slobodnu Evropu“ ocenjuje da „… nema zemlje u Evropi gde je uloga premijera spojena s ulogom ministra policije. Ta paklena kombinacija omogućiće Dačiću da se rasprostre po političkoj sceni Srbije. Međutim, čini mi se da je njegov koalicioni partner, Srpska napredna stranka, to shvatio, pa sada pokušava da smanji njegovu faktičku vlast. I biće veoma zanimljivo gledati sudar dva populizma – mislim na populizam Ivice Dačića i populizam Aleksandra Vučića. Međutim, ono što ja smatram veoma bitnim delom Dačićevog populističkog diskursa je neskriveni nacionalizam. On ga je u nekoliko mahova otvoreno demonstrirao. Naročito je to činio u vreme pre izbora. Na primer, uoči poslednjih izbora je, iako se na rečima zalaže za ulazak Srbije u Evropsku uniju, izjavio da je veći nacionalista i od Tadića i od Nikolića, za koje je rekao da su evrofanatici. Na taj način je, zapravo, hteo da pokaže da je osnova njegovog populizma u nekoj vrsti nacionalizma. On stalno tvrdi da narod jedino njega dobro razume.“
Ovom temom, kritikom vlade zbog populizma, i to samo sporadično, bave se, rekao bih, samo „drugosrbijanci“ često nespremni da taj isti populizam prepoznaju kod onih za koje navijaju ili su navijali, od Zorana Đinđića pa naovamo. Populizam je sastavni deo politike, posebno u kriznim godinama, a ove jesu takve, i može se u obilatim porcijama pronaći na političkom meniju svake vladajuće garniture. Od Amerike do Rusije.
Nešto konkretniji u kritici populizma, shvaćenog kao udvaranje narodu zamajavanjem naroda, bio je Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, koji se osvrnuo na Dačićevu izjavu da su banke najveći neprijatelj srpskog naroda. Stevanović kaže: „Ja tu Dačićevu izjavu tumačim kao najjeftiniji populizam i skretanje pažnje sa stvarnih uzroka naših ekonomskih problema. Zna se zašto su kamate u Srbiji visoke i zašto nema jeftinog refinansiranja. Zna se takođe i zašto najveća preduzeća u Srbiji ne mogu dobiti povoljne kredite, ko vodi ta preduzeća i kako su se ona prezadužila. Pričom o tome da su banke neprijatelji Srbije ništa se neće postići. Može se postići suprotan efekat – da kamate budu još više, ako banke stavite u nepovoljan položaj, i da neki od krupnih igrača odu iz Srbije. Onda ćemo imati još veći problem. Uostalom, banke finansiraju državu i u ovom trenutku joj daju najpovoljnije kredite za finansiranje deficita. Ponavljam, to što je rekao Dačić je jeftina demagogija, koja potiče od premijera koji sebe još nije uspeo da doživi kao stožernu ličnost vlade, nego se i dalje ponaša kao neko ko deli packe i savete. Ne može se Dačić kao premijer ponašati kao kad je bio ministar policije. On mora da promeni način komuniciranja s javnošću.“
Čekajući plan: Žandari i lopovi
Policija je uhapsila vlasnika i direktora privrednog društva „Triniti travel“ zbog sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja tako što je deo novca od uplaćenih turističkih aranžmana zadržavao za sebe, izjavio je Tanjugu premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Reč je o zamešateljstvu zbog koga je stotinak ljudi sedelo na aerodromu u Hurgadi umesto da se vrate kući.
Ima li, pitam se, neko mlađi od premijera da saopštava ovakve vesti ili je to bila Dačićeva namera da pokaže kako eto on vodi brigu o narodu. Prvo je bilo ono sa japanskim biciklom, sada ovo s turistima, ali to ostavlja utisak da se Dačić više bavi žandarskim delom svog posla nego premijerskim.
Možda je to zato što vlada još nema plan kako da izvuče zemlju iz ekonomske krize. Čini se da taj program još ne postoji, a čak se i ne najavljuje pre prve polovine septembra: To znači, ocenjuju stručnjaci, da pogodba sa MMF-om, što je jedan od uslova za povećanje srpskog rejtinga, nikako ne može da bude gotova pre decembra ili januara iduće godine. Do tada, radi pokrića deficita, nešto će da dobiju od banaka (po Dačiću, „narodnih neprijatelja“), nešto od suverenih kreditora, Rusije, Kine ili nekog trećeg, ali uz određene ekonomske ili političke koncesije o kojima ćemo više saznati kad te pare potrošimo. Ostaje i mogućnost da država proda neku imovinu, ali cena je obično nerealno niska kada se nešto prodaje u iznudici.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve