Foto: Wikipedia.org
Iluzija Volfganga Leonharda o komunizmu kao usrećitelju proletera svih zemalja nije bila dugog veka. Kao direktor visoke političke škole Nemačke Demokratske Republike imao je pristup svetskim medijima, znao je šta se događa, shvatio da od ostvarivanja njegovih ideala pod Staljinom nema ništa. Prebegao je u Jugoslaviju, pa otišao u Zapadnu Nemačku
Pre tačno 80 godina, 9. juna 1945, naredbom maršala Žukova uvedena je vojna administracija za deo poražene Nemačke koji je na osnovu dogovora pobedničkih saveznika pripao SSSR. Oslobođen iz logora, ja sam se u to vreme obreo u Magdeburgu koji je bio pod sovjetskom upravom, ali nisam znao za tu odluku. Hteo sam samo da što pre stignem kući da vidim da li je neko od mojih ostao živ, ali sam stigao tek tri meseca kasnije.
Daleko više od mene znala su dvojica mladića koja će postati moji prijatelji, a koji su na uticajnim mestima učestvovali u sovjetskom oslobodilačkom poduhvatu u Nemačkoj – Volfgang Leonhard zvani Volođa i Konrad Volf zvani Koni. Iako su znali za užase staljinističkog terora mislili su, nadali su se, verovali da će posle velike pobede sve doći na svoje mesto, sve biti dobro, da će svi ljudi biti bezbedni i srećni. Pokazalo se da su to bile naivne iluzije.
Volfgang Leonhard imao je tada 24 godine. Kao dete komunistčkih roditelja od 1935. bio je išao u školu u Sovjetskom Savezu, od 1942. studirao u „Međunarodnoj Lenjinovoj školi“ u mestu Kušnarenkovo u Baškiriji, tada republici unutar Sovjetskog Saveza. Ta škola sa lepim, neutralnim imenom zapravo je bio tajni univerzitet za obuku vrhunskih obaveštajaca i tu se sreo sa svojim starim prijateljem Markusom Volfom. U školi su dobijali pseudonime, morali su da se prave da se ne poznaju. Istu školu pohađali su i Titov sin Žarko i ćerka velike španske revolucionarke Dolores Ibaruri zvane La Pasionarija.
Konrad Volf je postao je filmski reditelj, a njegov stariji brat Markus šef istočnonemačke Obaveštjne službe. Nazivali su ga najboljim špijunom druge polovine XX. veka.
Ukratko, sudbinu dvojice mojih prijatelja, baš onih koji su mi pričali o sovjetskoj vojnoj upravi u istočnom delu Nemačke, povezuje špijunska škola u Baškiriji.
Korčulanska letnja škola
Volođa, Volfgang Leonhard, itekako je znao šta je staljinizam. Njegova majka je pod lažnom optužbom već 1936. bila uhapšena i 12 godina provela u logoru Vorkuta u Sibiru. Sin je morao da je se odrekne.
Godine 1945. bio je član takozvane „Grupe Ulbriht“ koju su činila desetorica nemačkih komunista koji su specijalnim avionom odmah po oslobođenju Nemačke prebačeni u Berlin da pod kontrolom ruske vojske i obaveštajaca izgrade socijalizam. Volođina iluzija o komunizmu kao usrećitelju proletera svih zemalja nije bila dugog veka. Kao direktor visoke političke škole NDR – Nemačke Demokratske Republike – imao je pristup svetskim medijima, znao je šta se događa, shvatio da od ostvarivanja njegovih ideala pod Staljinom nema ništa. Povezao se sa jugoslovenskom vojnom misijom i na gotovo filmski način prebegao u Beograd. Tada smo se upoznali i drugovali celog života.
Preselio se u Nemačku, postao profesor na univerzitetu Jejl u SAD gde je predavao o „istoriji i delovanju komunističkog pokreta“. Rado je dolazio u Jugoslaviju, učestvovao u Korčulanskoj letnjoj školi koja će postati sastajalište slavnih levih naučnika, filozofa i publicista, jedan od centara širenja „evrokomunizma“, sprovođenja ideja Marksa i Engelsa van uticaja staljinističke Moskve. Optimizam posetioca te letnje škole se, takođe, pokazao naivnim, Titova vlast ju je zabranile.
Daleko je socijalizam
Jedan od prvih filmova Konrada Volfa „Imao sam 19 godina“ je autobiografskog karaktera. Njegov junak kao potporučnik propagandnog odeljenja Crvene armije učestvuje u završnim borbama u Nemačkoj, iznenada ga postavljaju za gradonačelnika grada Bernau. U filmu se oprezno kritikuje nepripremljenost sovjetske vojne komande koja ne uspeva da spreči vojnike da siluju i pljačkaju, pominje kako oslobođeni logoraši iz osvete ubijaju nemačke civile. Mene je po intonaciji podsećao na prvi roman Dobrice Ćosića „Daleko je sunce“.
U filmu „Goja“, koji se većim delom snimao u Dubrovniku, veliki španski slikar je strašno razočaran u inkviziciju, mučenje i pogubljenje ljudi koji nisu po volji Crkve jer ne pokazuju iskrenu veru. Spasava ga lično veliki inkvizitor koji mu objašnjava da u interesu lepe budućnosti sada mora da se postupa surovo. Aluzija je jasna. Vrh istočnonemačke Komunističke partije, koja se sad zvala Jedinstvena socijalistička partija Nemačke, skraćeno SED, verovatno je tako ubeđivala Konija da se smiri.
Sa njim sam bio veoma blizak. Tvrdio je da fizički ličim na velikog sovjetskog reditelja Sergeja Ajzenštajna, da želi da snimi film o njemu, a ja da igram glavnu ulogu. Ne znam da li bi se ta zamisao ostvarila da ga rak usred naše korespondencije nije odneo sa ovog sveta marta 1982. u 56. godini života.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Otac mu je bio Lenjinov prijatelj, majka se družila sa Rozom Luksemburg. Bio je među prvih deset Nemaca koje je Staljin poslao u Istočnu Nemačku da grade socijalizam. Posle Rezolucije informbiroa prebegao je u Jugoslaviju. Sa parama i instrukcijama Udbe osnovao je Nezavisnu radničku partiju Nemačke. Verovao je u san o svetom trojstvu socijalizma, samoupravljanja i nesvrstanosti
"Metode obaveštajnih službi nigde na svetu ne mogu da se ocenjuju merilima građanskog morala", rekao je svojevremeno bivši višedecenijski šef istočnonemačke obaveštajne službe Markus Volf. Čoveka koji je jednom politički spasao, a potom nenamerno srušio sa vlasti kancelara Vilija Branta, koji je za vreme Hladnog rata izgradio jednu od najboljih špijunskih mreža na svetu, nemački sudovi su nakon ujedinjenja zapadnog i istočnog dela posle višegodišnjeg procesa morali da oslobode zbog nedostatka dokaza da je radio išta nezakonito, a kamoli da je izdavao naređenja za ubistva
Pred zoru 10. maja 1945. su me sirene trgle iz sna. Prvo na engleskom, pa onda na nemačkom je objavljeno da je Nemačka potpisala kapitulaciju, da je rat završen. Lepo, pomislio sam, okrenuo se na drugu stranu i ponovo zaspao. Za mene je rat bio završen još 13. aprila kada sam izašao iz logora i shvatio da sam ostao živ. Ja savezničkoj pobedi nimalo nisam doprineo, ali sam se osećao kao pobednik
