Mrk pogled na herojstvo – Upotreba Slobodana Miloševića, formalno nevinog sve do prošlog četvrtka kada su osuđena petorica ljudi iz državnog vrha

Patrija i partija: Okretanje od lika u ogledalu

Komentatori se u jednom slažu: može Milutin Mrkonjić da misli da je Slobodan Milošević bio heroj, ali ministar u vladi, a Mrkonjić to jeste, nema prava da takvo mišljenje javno saopštava. Stvar postaje posebno delikatna kad se ta Mrkonjićeva izjava o Miloševićevom herojstvu stavi u realni kontekst i vremenski okvir.

Ona je izgovorena u trenutku kada su sudije Haškog tribunala izrekle presudu u procesu koji su poneki nazivali i „mini Nirnberg“. Poređenje s onim velikim nirnberškim suđenjem nije baš umesno, ali je činjenica da se, ovaj put, sudilo političkom i vojno-policijskom vrhu države Srbije i da su petorica od šestorice optuženih prvostepenom presudom dobili vek zatvora, manje četiri godine.

Ovde je, po prirodi ljudske potrebe da okrene glavu od nakazne slike u ogledalu, diskusija prebačena na teren koliko su „naši dobili“, a kako se Haradinaj izvukao, kao da bi lakše progutali krivicu ovih da je stradao i onaj. Verovatno i bi, ali pomanjkanje sankcije za Haradinaja ne bi smelo da izazove i pomanjkanje svesti da su ovi naši osuđeni za vrlo organizovan zločin a da je dobar deo dokaznog postupka preuzet iz neokončanog suđenja Slobodanu Miloševiću.

Ali, pravo je pitanje da li upotreba Miloševićevog imena, s herojskim epitetom, može da revidira većinski pogled na svet sada kada preti kriza svih vrednosti, od materijalnih do duhovnih. Formalno, Milošević je umro nevin i bio je to sve do izricanja presude šestorici, ali je ta vrsta rasprave zaobilažena u danima neposredno po izricanju presude i, verovatno, ne bi ni bila pokrenuta da nije bilo Mrkonjićeve izjave.

Sve što mislim o Miloševiću i njegovoj kamarili napisao sam i rekao u ono vreme i ne osećam neku potrebu da gazim po idejama i ljudima koji se politički drže noktima za onu tanku granicu koja jedan politički pokret, oličen u partiji, deli od života ili smrti, odnosno onih famoznih pet odsto cenzusa.

I Mrkonjićev partijski šef odrekao se Miloševićevih pretorijanaca, ostavljajući ih gotovo u ilegali, okupljene u društvu „Sloboda“, da zasenjeni „suncem u kosi“ obnavljaju uspomene na ono što oni zovu herojskim dobom, dok narod to, većinski, pamti kao doba stradanja i slepe pomame.

Nisam lišen osećanja patriotizma, ali ne vidim šta je tu bilo herojsko delo, u stvari osećam stid zbog patrije koju su njeni rukovodioci, izabrani na relativno slobodnim izborima i s relativno sličnim šansama izbornih takmaca, ponizili zločinom u državnoj režiji.

Martovske komemoracije: Prilika za nova lutanja

Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, koalicionog partnera LDP-a, povodom Mrkonjićeve izjave postavio je jedno relevantno političko pitanje: „Izjava Mrkonjića postavlja ozbiljno pitanje da li su politička lutanja današnje Srbije pre svega rezultat koalicije na vlasti koja nema nijedan zajednički sadržilac.“

Osim vlasti, naravno, dodao bih ono što Korać kao saznanje deli s ostatkom građana Srbije. Šta će im više „zajedničkog sadržioca“ od osećanja opijenosti pogodbom kojom su ostvarili moć nad parama i idejama.

Ali ta moć je varljiva. Nije ova vlada sastavljena kao klub istomišljenika, već kao rezultanta opštih izbora u kojima je, uz pomoć para i stranog uticaja, takozvani proevropski kurs pobedio suprotne „kursadžije“ i vezivni element vlade ne počiva na ideološkoj saglasnosti nego na čvršćoj valuti – interesima.

Uostalom, Korać je bio barem u jednoj vladi koju je krasila ideološka unisonost, istina, u javnim nastupima, pa su, što kažu deca, „prsli kao zvečka“ na „aferi Bodrum“ i pokazali su da ideološki jak cement nije sam po sebi garancija kvaliteta građevine. U toj vladi nije bilo majčinog sina koji bi rekao da je Milošević heroj, ali je ta ista vlada organizovala sletsku demonstraciju protiv haškog progona Sretena Lukića, izvodeći za dnevnice a o trošku poreskih obveznika, kompletnu srpsku Žandarmeriju na Trg Nikole Pašića, implicirajući da je taj čovek heroj, kad on u prošli četvrtak dobi 22 godine robije, svrstan, po dužini kazne, u isti red s Nikolom Šainovićem i generalom Pavkovićem.

Hoću reći da su kriterijumi, političke i ideološke upotrebe pojma herojstva, varljivi, kao ovo vreme u martu, i da je opoziciono pravo da drži moralne propovedi, a naše je da podsećamo na dug, krivudav i zamršen put srpske politike u kojoj je više onih koji su nam dužni, nego onih koji su pravedni, a rekao bih još da tu nema heroja.

Ima u celoj toj stvari jedne nezgodne koincidencije. U martu se obeležava i godišnjica smrti Slobodana Miloševića i godišnjica ubistva Zorana Đinđića. Već vidim kako se ikonoborci sukobljavaju oko dva mitska imena srpske nove politike, dve sudbinski tragične figure, s potpuno različitim predznacima a s istom merom pragmatičnosti primenjene na realizaciji dve suprotne političke opcije.

Mrkonjićeva izjava kao da je bila onaj pucanj iz startnog pištolja pred neku veliku trku, ovaj put za pobednika u herojstvu, gde će dvojica mrtvih trčati za žive, s tim što jedni veruju da je život dovoljno grozan da bi njihov kandidat, Milošević, ovaj put, mogao da iskorači, a drugi veruju da nade za bolji život još ima i da njihova ikona, Đinđić, nije izbledela u ovoj oluji koja iz dana u dan uvodi ceo svet u duboku depresiju.

Ram za sliku vlasti: Građani, poverenje i država

Utoliko je jedno upozorenje Borisa Tadića, predsednika Srbije i Demokratske stranke, s ovonedeljnog zasedanja Glavnog odbora DS-a, vrlo značajno, a, čini mi se, nedovoljno potencirano u javnom govoru i analizama. Reč je o tome da je rasprava o razmerama krize s jednog relativno apstraktnog nivoa nadmudrivanja ekonomista, i onih koji se tako predstavljaju, o stopama, ponderima, indeksima i šta ja znam čega sve još, spuštena na politički, socijalni teren.

Tadić je rekao: „Ako predstavnici vlasti ne pokazuju sposobnost da se užive u poziciju građana, onda se gubi poverenje između građana i države. Tako je bilo devedesetih i mi danas plaćamo račune za to izgubljeno poverenje.“

Možemo se složiti oko toga da je onaj Mrkonjićev heroj tek „heroj na magarcu“, ali pošto samo „šarlatani mogu da predvide kraj krize“, nije nemoguće zamisliti situaciju u kojoj osiroteli narod, uvređen i zbog gubitka nacionalnog dostojanstva, prepoznaje u prošlosti bolji oslonac od oslonca na nesigurnu budućnost. Nikolićeva Srpska napredna stranka, opisujući kuda vodi ono što oni karakterišu kao „nebrigu vlasti za građane“ pominje „stravične posledice“.

A šta bi bila stravičnija slika nego da Mrkonjićeva izjava postane osnov za formiranje vlade i državne politike.