Pitanje za početak: Gde je Istok i gde je Zapad?
Niko se ne plaši bure koliko oni koji su bili na ivici brodoloma, pa će taj strah održavati u istom čamcu glavne aktere koalicionog sporazuma, tim pre što je svako dobio nešto što vredi čuvati. Novi Koštuničin kabinet, pošto je prekoračena ivica u onim danima kada je Tomislav Nikolić biran za predsednika Skupštine Srbije, posao je preuzeo s jednom neprijatnom hipotekom: sumnja se u iskrenost partnera i dugovečnost koalicionog dogovora.
Nije ništa novo kad kažem da radikalna kritika vlade polazi od pretpostavke da će ovi koji je čine više gledati i meriti jedni druge nego što će to činiti s narodnim poslovima. Ne može se reći da i sami nisu krivi zbog toga. U prtljagu s kojim su se uselili u vladine kancelarije nalazi se i gomila prljavog veša uflekanog tokom tromesečnog rovovskog rata između njih samih, ali i protiv boljih običaja pristojnosti i vaspitanja.
Ali, kao što ih je interes na kraju sastavio, interes ih može i održati u manje-više istom sastavu do kraja mandata, zbog čega bi oni mogli biti zadovoljni, mada to još ne znači i da će građani biti zadovoljni. Teško je pronaći bolji primer za tu tvrdnju od dogovora oko raspodele javnih preduzeća o čemu, inače, iscrpnije pišemo na stranicama koje slede. Ako su se dogovorili oko para, s principima će lako. U suštini, oba „glavna igrača“ – DS i DSS, koji dele istu stranačku krsnu slavu, mogu da pronađu valjane razloge da proslave ovaj dogovor.
Utoliko pre što je opozicija obezglavljena i tumara i levo i desno, a vladu kritikuje na pogrešnim osnovama i s pogrešnim činjenicama. Tako slušam pre neki dan jednog, u izvesnim krugovima uvaženog intelektualca za koga se veruje da postavlja matricu liberalne kritike vlade, kako poteže pitanje iz 1948 – ko je za Zapad, ma šta to značilo, a ko za Ruse. Niti je Zapad ono što je bio, a Rusi su to još manje. Ali, hajde, neka je to bila retorska figura.
On je kritikovao Borisa Tadića što je prepustio Koštunici premijersko mesto, „iako je Demokratska stranka osvojila najviše glasova“. Da je to tačno, sada bi Božidar Đelić bio „kalif umesto kalifa“. Ali, recimo da je i to greška u izražavanju, sabiranju ili upoređivanju već sabranih podataka, recimo da je to tek jedna nesmotrenost…
Pitanje za sredinu: Kad je Demokratskoj stranci išlo bolje?
Glavni nesporazum s kritikom Tadića jeste neuvažavanje činjenice da Demokratska stranka nikada u svojoj istoriji nije prošla bolje na izborima nego na ovim poslednjim. Osvojili su impresivan broj glasova. Više nego ikada. Imaju više ministara nego što su ih imali u Đinđićevoj vladi. Predsednik stranke je predsednik države. Imaju vlast u Beogradu. Dobili su pravo upravljanja najznačajnijim javnim preduzećima. Ne ide im loše u ostvarivanju glavnog izbornog obećanja – približavanja Evropskoj uniji… Oko Kosova se batrgaju na način koji ne odbija ni domaće glasove, niti im remeti rejting u stranim kancelarijama, makar prividno zaustavili su frakcijske borbe unutar stranke… Pa što bi onda rušili stolicu u koju su zaseli? Oponenti s liberalnog krila opozicije kažu – zbog Koštunice, koga sada, u naletu jeda, optužuju i da stoji iza ovih fašista što vitlaju po Srbiji.
Tek tu se vidi nedostatak zdrave opozicione kritike. To je priča za ovu nedelju i na njoj se ne može napraviti ozbiljan kapital. Čak je Srpska radikalna stranka racionalnija u kritici. Oni vide da je zagrljaj Koštunice i Tadića dugoročna opcija Srbije, što ne znači i da je najbolja, pa, mada to ne smeju da kažu, raduju se unapred najnepovoljnijem ishodu kosovskog pitanja, sve verujući da na osećanju nacionalne poniženosti mogu da se uzvise.
Srbija mora da traga za alternativnim političkim rešenjem, ali ovi što su sada u opoziciji nisu u stanju da ga ponude. Dugoročno gledano, problem Srbije nije u ovima što su na vlasti, već je, ma koliko to apsurdno zvučalo, u nedostatku kvalitetne opozicione scene na kojoj bi se postavljala prava pitanja i otvarale one teme koje prevazilaze okvir tobožnje Tadićeve popustljivosti i Koštuničinog nacionalizma.
Pitanje za kraj: Koga ono beše psovao Velimir Ilić?
DSS je, uostalom, sačuvao mesto predsednika vlade i ministra policije, obezbedio kontrolu nad očekivanom i lukrativnom privatizacijom energetskog sektora i obezbedio politički prostor za akciju u nekoliko važnih tačaka, važnih i sa stanovišta ideologije stranke – Kosovo, okončanje poslova oko ustavnih zakona, demonstriraju izvesnu nezavisnost od međunarodne zajednice… pa se ne vidi valjan razlog da i Vojislav Koštunica ne bude čuvar koalicionih tekovina.
Na toj vrsti matematike počiva procena s početka ovog teksta. Može se očekivati da će glavni partneri u vladi, pod talasom ne baš principijelnih kritika, stalno obnavljati uzajamno poverenje i da će se usaglasiti do najmanjeg zajedničkog imenitelja u pogledima na neka od ključnih društvenih pitanja, utoliko više, jače i iskrenije što bude jača kritika koja počiva na ideji da je reč o bastardnoj, neprincipijelnoj koaliciji.
Ukoliko vlada obezbedi ekonomski napredak i poboljša socijalnu sliku društva, niko je, pri kraju mandata, neće pitati o temama koje se sada nameću kao važne – otkud fašisti u Novom Sadu, kako je Tijanić „pustio“ u program onog što bije ženu, što je Velimir Ilić psovao Đilasovu sekretaricu… a još manje će je pitati o porođajnim mukama u kojima je nastala. I meni ovo zvuči cinično, ali to još ne znači i da je netačno.
