Stelios Hadži Joaniu grčko-engleski biznismen kiparskog porekla, jedan je od najboljih primera kako se staro i novo mogu prožimati radi stvaranja boljeg i profitabilnijeg. Ovaj 34-godišnjak vlasnik je easyGroup, holding kompanije za tradicionalne poslove, ali unapređene, pojednostavljene i što je najvažnije znatno jeftinije jer se rade pomoću interneta (više o tome na www.stelios.com). Upravo razumevanje mogućnosti koje internet pruža je ono što Steliosa razlikuje od drugih. Ovo nije prazna fraza, budući da mladi Grk potiče iz bogate brodovlasničke porodice, završio je najbolje škole u Atini i Londonu (diplomirao i magistrirao ekonomiju) i već u dvadeset petoj godini osnovao svoju prvu kompaniju Stelmar Tankers, koja danas ima 22 broda. Već 1995. godine osnovao je firmu easyJet, koja je iskoristila deregulaciju vazdušnog saobraćaja unutar Evropske unije i krenula sponudom jeftinih letova po Evropi. Ideja je bila da se ukinu sve pogodnosti koje avio-kompanije nude putnicima da bi ih privukle i da se ponudi samo suština – prevoz. Tada se tek naziralo da bi u procesu kupovine karata internet mogao imati značajnu ulogu, što se nekoliko godina kasnije i obistinilo.
Tada je Stelios već oformio kompaniju easyGroup (1998), u kojoj se danas nalaze easyMoney – za izdavanje kreditnih kartica pomoću interneta, easyCar – za rentiranje kola preko interneta, easyValue – za poređenje cena proizvoda i usluga različitih ponuđača, besplatan vebmejl servis easydotCom i, što je najinteresantnije, easyEverything lanac internet kafića sa najjeftinijim pristupom internetu koji se može zamisliti.
Reč internet kafe nije baš adekvatna za ova mesta kojih u 12 najvećih evropskih gradova i u Njujorku ima do sada dvadeset i rade 24 sata dnevno sedam dana u nedelji. Najpre, odskora se tamo ne može dobiti piće jer je utvrđeno da se to ne uklapa u koncept po kojem je najvažniji brz pristup. Potom, broj računara je za pojam internet kafea nezamisliv, u najmanjem ima 230 računara, dok je u najvećem, njujorškom, na jednom mestu čak 800 PC-ja (prosečno ih je 300 do 400). Svi izgledaju identično, preovlađuje narandžasta boja, a LCD monitori (zbog štednje na prostoru) prikačeni su, po deset u nizu, na visoke drvene stolove. Cena pristupa varira od doba dana, tako da se za jedan euro može kupiti od 30 minuta (u najvećem dnevnom špicu) do čak četiri sata pristupa internetu noću. Ova mesta opslužuje minimalan broj ljudi, čak je i prodavanje kartica za pristup automatizovano pa vam se može desiti da ne vidite ni jednog jedinog službenika. Ispada da su korisnici interneta fini i pametni ljudi, koji samo žele da nađu jeftino mesto za pristup, tako da nema većih problema.
Najveći broj mušterija su ljudi na proputovanju, koji ne nose računare (uz ovakva mesta postaju preskupi i suvišni), te ovi internet šopovi često liče na konferenciju Ujedinjenih nacija. Treba li reći da je uvek puno (čak i u pola noći), ali i da možete računati da će se naći barem jedan računar koji čeka na vas.
