Duboki rovovi: Vrljike su počupane
U odsustvu ideje i namere da se u društvu uspostavi stvarni dijalog između političkih stranaka preti realna opasnost da se počupaju vrljike i nastane opšta kafanska tuča. Rovovi su iskopani, a, za sada, u javnom prostoru traganja za dijaloškom formom stradaju redovi – poput glumice Mirjane Karanović.
Umesto da se dijalog uspostavi u parlamentu, kao logičnom mestu sukobljavanja oprečnih političkih ideja, ovde se prebrojava ko je išao na koju televiziju, pa su Mirjani Karanović zamerili gostovanje na TV Pink u emisiji „Hit tvit“ koju kao urednik, pored Verice Bradić, potpisuje i Željko Mitrović.
Iz razloga kolegijalnosti odgovorio sam na pitanje dnevnog lista „Danas“ šta mislim o tom gostovanju. Iskreno, ne mislim ništa, osim što sam rekao kako su jalovi pokušaji da se simulira postojanje dijaloga u društvu dva sata nedeljno u programu koji nedeljno traje 168 sati, a da je 166 sati posvećeno ubijanju ideje o dijalogu i gde se „konj’ma na repove“ razvlače, čerupaju i blate politički neistomišljenici.
Ideja o dijalogu u medijskom prostoru svakako je važna i mogla bi biti neka vrsta uvertire u politički dijalog do koga će, inače, neminovno doći, osim ukoliko jedna strana onim već pomenutim vrljikama ne pobije načisto neistomišljenike.
Rovovi su toliko duboko iskopani i opasani visokom bodljikavom žicom, a ispred su gusto zasejana minska polja, da je dobro što je Mirjana Karanović izvukla živu glavu od reakcija onog dela javnosti koji misli da je gostovanje na „Pinku“ maltene veleizdaja.
A dogodilo se zapravo – ništa. Jedino bi bilo interesantno da vidimo kako „Pink“ menja uređivački koncept u skladu sa pravilima i dobrim običajima kojih bi morali da se drže korisnici nacionalne frekvencije, ali dok to ne vidim svojim očima, misliću da istu stolicu svako jutro poturaju Vojislavu Šešelju i drugim jurodivim koji od sabajle čekaju pred vratima ove televizije na svojih „pet minuta slave“ u izvikivanju ko je ološ i fašista, a da tu istu stolicu jednom nedeljno poture mirjanama karanović. Nadam se da stolicu makar isprskaju asepsolom kad je sele iz studija u studio.
Sve to izgleda kao pariranje novonajavljenom starom „Utisku nedelje“, pokrivanjem termina Olje Bećković koja će imati isti strukturalni problem: kako obezbediti dijalog neistomišljenika jer treba očekivati da će druga strana političkog i društvenog spektra imati zazor da se pojavi u „tuđem rovu“.
Đitler u Americi: Blaćenje neistomišljenika
Tu vrstu prebrojavanja na „vaše i naše“ dobrim delom je platio i javni emiter, RTS, jer su gosti počeli da diktiraju spisak poželjnih „protivnika“, a kada su nekog pripustili u prostor javnog servisa, taj je prošao kroz šikanu koju pristojni ljudi teško izdrže, pa je onomad Zoran Lutovac, predsednik DS, skinuo bubicu i napustio studio. Napokon, u emisiji koja je trebalo da naznači značaj javnog dijaloga pojavila se predsednica Vlade Ana Brnabić. Sama.
Ni u štampanim medijima stvar nije bolja. U periodu od 25. do 29. marta, zabeležio je Cvijetin Milivojević, u tabloidima su sve naslovne strane bile posvećene „Tajkunu Đitleru“. Iz dana u dan, samo se dodavalo na intenzitetu:
„Đilas otišao u SAD, tamo traži pomoć da ruši vlast“
„Đilas priznao da u SAD dogovara haos u Srbiji“
„Đilas bi da ubija! Iz Amerike preti nasiljem i žrtvama“
„Opasan plan đilasovaca: Spremaju ‘Majdan’ u Srbiji!“
„Đilas spreman na ubistva“
Milivojević je dao i spisak onih s kojima se „Tajkun Đilas“ po Americi dogovarao o „rušenju države“ (ove naše, srpske): glavni direktor Saveta za nacionalnu bezbednost za Evropu i Rusiju Džon Erat, direktor za evropske poslove istog tog saveta Vilijam Berkli, zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer, predstavnici Senata i Kongresa…
Isti oni, rekao bih, s kojima Aleksandar Vučić održava vezu ili bi voleo da je ima, pa čitamo da je naša vlada ponovo (i to je sasvim u redu) angažovala neku lobističku agenciju radi lakšeg pristupa ličnostima koje odlučuju o američkoj politici.
Ne treba potceniti značaj javnog govora u društvu (o tome opširnije pišemo u ovom broju) i opasnostima koje donosi podela na „vaše i naše“ posebno u predvečerje „velikog mitinga“ i „velikog kontramitinga“ (to je, inače, glavna tema „Vremena“).
Mapa siromaštva: Glasanje
U senci strasnih političkih nadgornjavanja nekako ispod radara prolazi sve ostalo, osim kad Vučić položi neki kamen temeljac. Zato ću na kraju ovog komentara citirati delove iz teksta Jelene Žarković, profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu (ceo tekst može čitalac da pronađe na sajtu „Peščanika“).
„Iako je sada već poznato da je Srbija prva u Evropi po broju siromašnih građana, iza prosečne stope siromaštva od 25% kriju se velike razlike između pojedinih delova zemlje. Gruba skica pokazuje da od ukupnog broja opština i gradova u Srbiji čak 70% ima stopu siromaštva iznad ove prosečne od 25%. Posmatrano po okruzima, Beogradski ima najniži procenat siromašnih građana, 10,5%, a pored njega jedino još Južnobački okrug ima stopu siromaštva ispod proseka za celu zemlju (21%). Ipak, razlike između pojedinih opština su najveće u okviru Beogradskog regiona jer se tu nalazi Novi Beograd, koji sa svega 4,8% siromašnih građana predstavlja ne samo najmanje siromašnu opštinu u glavnom gradu već i u celoj Srbiji, ali i Mladenovac i Sopot koji imaju izraženo siromaštvo sa stopama od 24% i 27%.
Mapa siromaštva, publikacija sa istoimenim nazivom koju je Svetska banka izradila u saradnji sa Republičkim zavodom za statistiku (još 2016. prim.a.) dalje pokazuje da je siromaštvo najviše zastupljeno u regionu Južne i Istočne Srbije, jer se tri od četiri najsiromašnija okruga, sa stopama siromaštva iznad 40%, nalaze upravo tamo (Jablanički, Pčinjski i Toplički). Pored njih u najsiromašnije spada i Raški okrug, gde se ujedno nalazi i najsiromašnija opština u zemlji, Tutin, gde je čak 66,1% populacije siromašno. Preševo i Bojnik, kao najsiromašnije opštine okruga kojem pripadaju, obe sa stopama od po 63,5%, ne zaostaju mnogo za Tutinom.
Publikacija Mapa siromaštva se u jednom delu osvrće na faktore koji mogu da objasne ovako velike razlike u nivou životnog standarda između opština. Stanovništvo bez škole najviše je zastupljeno u oblastima na jugu zemlje, dok je koncentracija visokoobrazovanih lica najveća oko Beograda. Nivo obrazovanja utiče na radni status, pa tako, opet, beogradske opštine imaju najveći broj osoba koje ostvaruju dohodak od rada, dok jugoistok zemlje najviše zavisi od dohotka po osnovu penzija, a jug od socijalnih transfera u vidu dečijeg dodatka i novčane socijalne pomoći.
Branko Milanović je to lepo objasnio kroz pojam lokacione premije. Naime, ako znate da 60% vašeg budućeg dohotka zavisi od mesta rođenja, 20% od pripadnosti porodice određenom društvenom staležu, a svega 20% od ličnog truda i rada, to znači da u situaciji kada vaša zemlja ne napreduje brzinom koju očekujete, jedini izbor postaje glasanje nogama, odnosno emigracija.“
Eto teme za javnu debatu kad bi još imao ko s kim da razgovara.
