Ivana Dulić–Marković: Kandidat za najboljeg vojnika partije u 2006.
Mlađan Dinkić zna da je teško sačuvati i jare i pare. U finansijama, ali i u politici. Projektovao je da na narednim izborima premaši kvotu od deset odsto glasača, ali, rekao bih, da je taj cilj bio ostvariviji u trenutku kada je pisao govor za sednicu Glavnog odbora G17 plus, nego u trenutku kada ga je na toj sednici spomenuo.
Ispostavilo se ono što smo i slutili. Između pisanja i čitanja govora otkriveno je da su ostavke ministara iz ove stranke imale duplo dno, da formalno-pravno one i ne postoje. A kad dokazi zamene slutnje, onda se to drugačije broji. Tako sad crno na belo imamo ono što niko nema – ministre u ostavci koji nisu podneli ostavke.
Među njima je i Ivana Dulić-Marković, potpredsednica vlade u ostavci koja nije u ostavci, i koja će, ako to zvanje neko ustanovi, biti izabrana ove godine za najboljeg vojnika partije. Njena spremnost da pređe preko svega što joj urade i da odustane od onog što misli da treba da se uradi prevazilazi granice dobrog ukusa i biračke tolerancije. U roku od tri dana, bila je, prvo, za bojkot ustavnog referenduma, što je legitimna politička opcija, a potom se povinovala odluci Glavnog odbora svoje stranke da se uđe u referendum i Ustav podrži, uz napomenu da će se ona aktivno uključiti u izbornu kampanju posebno u Vojvodini, zbog koje je i pozivala na bojkot smatrajući da Pokrajina nije dobila dovoljno autonomije. Pa se, sad, glasači snađite u tome.
Tu će tek od male pomoći biti promotivna razdeoba para iz Nacionalnog investicionog plana, koji, uostalom, ekonomski ekperti skeptično ocenjuju i izražavaju sumnju u njegovu efikasnost. Najsažetija kritika na tu temu bio je naslov komentara Danice Popović, objavljen u „Politici“ u prošli četvrtak – „Ekonomija konstrukcije“, kao parafraza Dinkićeve studije „Ekonomija destrukcije“, koja je ministra finansija u ostavci, koji nije u ostavci, uvela u javni život.
Vežbe bojevog gađanja: Oko čega se slažu Vojislav Šešelj i Čedomir Jovanović
Najzad su se, makar oko nečeg, složili Vojislav Šešelj i Čedomir Jovanović. Obojica tvrde da je sve ovo zavera Koštunice i Tadića, samo što prvi poziva da se na referendumu kaže „da“, a drugi se opredelio za bojkot.
U pismu delegatima Sedmog otadžbinskog kongresa SRS-a Šešelj svojima u otadžbini poručuje da moraju da pobede „dvojicu eksponenata politike razbijanja Srbije“ već pomenute Koštunicu i Tadića, te da među njima, premijerom i predsednikom, nema druge političke razlike osim po grimasama s kojima prihvataju zapadnjačke naloge. Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije, u Kragujevcu je ustvrdio da pričom o Ustavu DSS i DS žele da „legalizuju buduću koaliciju“ i pozvao je građane da se suprotstave takvoj politici, ma šta to značilo. Šešelj gađa obojicu, i planira da ih pogodi na izborima, a Jovanović cilja na Tadića na čije biračko telo računa, što je s njegove tačke gledišta razumna politička pozicija, ali nije jasno kakve to veze ima s kvalitetom Ustava.
I opredelio se za taktiku koja ne polazi od kritike ustavnih rešenja, već od uzgajanja crva sumnje u namere ustavotvoraca. Zato Jovanović i poziva na nemerljiv, samim tim i bezbolan tip političke akcije u kojoj se na svoj raboš mogu pripisati i oni ljudi s biračkim pravom koji nikada ni o čemu ne glasaju, pa neće ni sada o Ustavu. To je disciplina u kojoj, Jovanović računa, ne može da se izgubi, a može nešto da se dobije. Da veruje u moć argumentacije kojom se osporava Ustav pozvao bi građane da glasaju protiv, pa da se posle prebrojavanja „da“ i „ne“ utvrdi odnos snaga političkih volja.
Ima i ozbiljnih ljudi koji kao glavni i jedini argument protiv predloženih ustavnih rešenja navode činjenicu da je on nastao kao partijski konsenzus, kao da ustavi nastaju na neki drugi način, mimo političke klase i mimo dogovora glavnih političkih aktera. Tome se pridružila i novoformirana Koalicija civilnog sektora koja takođe poziva na bojkot s idejom da će stvar biti ispravljena – ukoliko bojkot uspe, odnosno referendum propadne – raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupštinu. Kao da veruju da u njoj ne bi sedeli isti ovi koji su se oko ovog ustava dogovorili, već, recimo, Žene u crnom i, na primer, monarhisti i kao da taj ustav, potom, ne bi bio stvar konsenzusa između te dve grupacije.
Ako nije bilo javne rasprave tokom izrade Nacrta ustava, mada predlagači akta tvrde suprotno, ima je, u izobilju, tokom ove referendumske kampanje. Osporavanja i primedbe mogu se podeliti u dve grupe: načelne i, po pravilu, površne i isključivo politički obojene; i konkretne koje najčešće imaju smisla i svedoče o nedorečenosti i žurbi ustavotvoraca. Ovih dana pojavile su se i trezvene analize predloženih ustavnih rešenja. Bilo je stručnih i uporednih, dakle kompetentnih analiza koje potvrđuju ono što samo ostrašćeni kritičari ne vide – nema savršenih ustava, ali je ovaj bolji od postojećeg, a u mnogim odredbama politički, ekonomski i socijalno modernizuje Srbiju.
Penjanje na Himalaje: Kako namaći dovoljan broj glasova na referendumu
Ostalo je još da referendum uspe, što onima koji se zalažu za ovaj ustav mora izgledati kao penjanje na Himalaje. Namaći, usred tranzicione apatičnosti i sledstvenog osećaja povređenosti i osujećenosti velikog broja ljudi, čak 3,4 miliona glasova, stvar je ozbiljnog političkog inženjeringa u kome je dosetka da se glasa dva dana tek finale referendumske trke, a kosovske preambule i zakletve samo pucanj startnog pištolja.
Vojislav Koštunica već ocrtava referendumski krug – od Subotice u Novi Pazar, a Tadić bi u Rimu mogao da potraži neke mekane i udobne cipele. Tek ćemo biti bombardovani motivacionim porukama i kampanjama, bilbordi se umnožavaju, televizori pregrevaju i izbor… pardon, referendumsko odbrojavanje već je počelo.
Polemiku u delu javnosti izazvalo je pojavljivanje Mihajla Ramača, glavnog urednika dnevnog lista „Danas“, u televizijskom spotu u kome poziva na referendum. Ramač je potom dao izjavu da je to učinio kao pojedinac, javna ličnost, i da to ne treba dovoditi u vezu s novinama koje uređuje. U potpunosti poštujem njegov stav i podržavam njegovo pravo da sam odlučuje o upotrebi svog lika i dela. S istim pravom odbio sam ponudu da i ja reklamiram tu vrstu robe, što ne mora da ima veze s listom koji uređujem i da ospori bilo čije pravo da objavi stav koji nije saglasan s mojim. Naprotiv, mislim da je nesaglasje prirodno stanje i poželjan okvir za demokratski dijalog.
Ne bih obaveštavao javnost o ovome da do mene nije stigla vest od novinarke „Vremena“ da su nam plate povećane za 50 odsto što bi me obradovalo koliko i nju da je vest tačna. Po priči grupe ljudi iz nevladinog sektora, Koštunica je, slušaj sad teoriju, naložio Miškoviću i Beku da nam daju pare za moj pristanak da reklamiram referendum. Oni koji su mi to nudili nisu pare pominjali, pa se osećam uskraćenim i dovodim u sumnju ispravnost sopstvenog stava. Ove iz nevladinog sektora inače niko neće ubediti da je to netačno ukoliko su oni ubeđeni da je to tačno, ali ta vrsta slepila samo je anegdotska kada je reč o meni, a postaje pogubna kada je reč o njihovoj društvenoj ulozi.
