Ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski ne prestaje da “briljira”. Najnoviji biser ovog dragulja srpske politike jeste poziv građanima da “započnu demografsku obnovu nacije”.
Čitataljeke i čitaoci lako mogu da zamisle kako je deo javnosti sklon masnom humoru shvatio ovaj apel. Ali, ministarkin poziv može se tumačiti istom tom frazom (j… te se), i na onaj drugi, preneseni način, koji u prevodu znači: ne zanimate me. Tako se, na primer, sada osećaju deca čije su majke ubili tadašnji ili bivši muževi ili partneri, često očevi te dece. Jer, njima je Ministarstvo za brigu o porodici uskratilo bilo kakvu vrstu pomoći.
“Woke” kultura ili zdrav razum?
U ponedeljak, 23. septembra, Đurđević Stamenkovski predstavila je Narodnoj skupštini izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom i tada je pred poslanike prosula sledeće: “Strateško opredeljenje države je da sačuva tradicionalnu porodicu nasuprotnost pokušajima vok kulture da se izvrši eutanazija porodice kakva oduvek postoji.”
Prećutala je Milica da je još tokom javne rasprave njeno ministarstvo odbilo sve predloge izmena zakona koje je dostavio Autonomni ženski centar (AŽC). Jedan od njih bio je i apel svim narodnim poslanicama i poslanicima da usvoje novi član zakona kojim bi bio regulisan dečiji dodatak za decu čije su majke žrtve femicida.
Razloge za ovaj apel AŽC je obrazložio time što se srodnici, koji preuzimaju brigu o maloletnoj deci čije su majke ubijene, susreću sa velikim brojem izazova i problema, bez psihološke, ali i materijalne podrške države. A materijalni razlozi su često presudni kada srodnici donose odluku o preuzimanju brige o deci.
“Prihvatanjem maloletne dece na brigu često dovode svoju decu na rub egzistencije. Srodnicima se u tim situacijama ne odobrava srodničko hraniteljstvo, a ostvarivanje dečijeg dodatka po trenutno važećim odredbama ih dovodi u nepovoljnu situaciju zbog cenzusa prosečnog mesečnog prihoda po članu porodice koji je novembra 2023. iznosio 15.103,20 dinara, te bivaju odbijeni njihovi zahtevi za ostvarivanje prava na dečiji dodatak”, saopštio je AŽC.
Problematičan izbor reči
Nakon što je prećutala da je ovaj i ovakav predlog odbila, ministarka Đurđević Stamenkovski dozvoljava sebi da koristi termin “vok kultura”, što u njenom sistemu vrednosti ima negativno značenje. Nije to jedini problem: jezivo je koristiti frazu “eutanazija porodice” kao metaforu, u svetlu činjenice da su neki nasilnici dozvolili sebi da sopstvene porodice, ne eutanaziraju, već sasvim doslovno ubiju, onog trenutka kada su ubili žene koje imaju decu. Toj deci, oni su ubili i majku i porodicu. A mi imamo ministarku za brigu o porodici koja se usudi da kaže kako je “porodica tačka okupljanja za sve i da ako ne budemo jedinstveni oko ove teme rizikujemo da nam strada sadašnjost i da izgubimo budućnost”.
Da li ovo radi svesno ili nesvesno, nebitno je, jer je svakako – moralno poražavajuće. Đuđević Stamenkovski priča o “stradanju sadašnjosti” i “gubljenju budućnosti”, verovatno misleći da zvuči brižno i poetično. Ne vidi, za to vreme, da ovde oko nas žive deca koja su već izgubila i sadašnjost i budućnost jer i posle nezamislive traume koja ih je zadesila, država apsolutno zaboravlja na njih.
Sramno je ovo ministarka, baš kao i vaša izjava da priče o akušerskom nasilju služe da unište porodicu. To što Milica Đurđević Stamenkovski zamišlja kao tradicionalnu srpsku porodicu ne postoji nigde i nikada nije postojalo. A ona, vređanjem i ponižavanjem onih koji ukazuju na stvarne društvene probleme, sigurno neće uspeti da u Srbiji kreira takve, fantazmagorične porodice.
Guranje glave u pesak
Najbizarnije je to što je, predstavljajući u parlamentu izmene zakona, Đurđević Stamenkovski istakla da postoje “ideje i vrednosti koje su izvan i iznad banalnih političkih podela i da koliko god da se razlikuju politike ili ideologije treba da postoji društveni konsenzus oko opstanka i budućnosti našeg potomstva, podizanja i vaspitanja dece”.
Pa ako je tako, hajde da ministarka prva prevaziđe “politike i ideologije”. Postoji lak način za to: samo treba da pogleda stvarnosti u oči. Videće onda da je prošle godine u femicidu ubijeno najmanje 28, a ove (do sada) najmanje 15 žena. Videće da se u Srbiji desilo više od 300 femicida za 10 godina i da ni njeno, ni Ministarstvo za socijalan pitanja nemaju podatke čak ni o broju dece koja su ostala iza ubijenih žena.
E kad to vidi, kad se suoči sa realnošću, nek se javi da vidimo da li je prevazišla svoju ideologiju guranja glave u pesak i politiku predstavljanja porodice kao dečjeg crteža na kom su mama, tata, seka, bata i ikona (koja samo što nije proplakala).
