Menadžeri i paraziti

Danas je četvrtak, kupili ste svoj omiljeni nedeljnik kod svog omiljenog kolportera, ugnjezdili ste se udobno u sedištu autobusa koji vas vozi u Novi Sad, na Exit, pa ste evo rešili da zasladite život svojom omiljenom kolumnom… Je li tako? Jeste. Ili možda nije?

Čak i da nije tako, okej, videćemo se na Tvrđavi u subotu, na koncertu Patti Smith, zar ne? Mislim, kulturan ste čovek, znate šta se ne sme propustiti manj’ ako nemate lekarsko uverenje da ste već pouzdano i neopozivo umrli, no samo još hoduckate po inerciji. Jer se ovakvi propusti opravdano kažnjavaju doživotnim kajanjem. Tako sam i ja pre tačno trinaest godina bivakovao na samo par stanica londonskog tjuba (bajdvej, beše leto kao ovo: u Engleskoj sunce i vrućina, na Balkanu prohladno i kiša!) od mesta gde je Patti imala koncert, ama nikako nisam mogao da nabavim kartu; verujte mi, još mi zabubnji u slepoočnicama kad se setim te nemile večeri.

Exit je, dakle, postao nešto kao stvar opšte kulture; ako i ne Exit kao takav, onda bar ponešto na Exitu i oko njega. Nije to mala stvar za nešto što je počelo kao polupodzemna aktivnost nekolicine pripadnika novosadske studentarije. Znamo šta je bilo posle: Exit je rastao i razvijao se, uz povremena lutanja i brljanja, jedan deo („postpetooktobarske“) vlasti – od gradske pa do državne – voleo je da se kiti njime kao paradnim supkulturnim konjićem, drugi deo ga je iskonski mrzeo i smišljao sve bizarnije načine kako da ga ogadi i da mu naudi. Neki su „eksitovci“ zbog toga omastili i zatvor, a svi su prošli kroz toplog zeca malograđanske difamacije. Ipak, deset godina kasnije, Exit je institucija ozbiljne međunarodne reputacije. Hepiend? Da. Ne. Možda…

Ovih se dana Novim Sadom nadiglo dosta prašine glede (i kontra) Exita, što ne bi bilo baš ni najmanje čudno kada bi gnev dolazio sa starih, prepoznatljivih adresa, i kada bi njegov vokabular bio onakav kakav je do sada mahom bio. No, ovo je nešto drugo: povodom Exita, tačnije, povodom učešća Grada u finansiranju festivala, nezadovoljno su se oglasili, recimo, prirodni saveznici Exita, ljudi sa novosadske (ko manje, ko više) andergraund umetničke scene, i to ne bilo koji i kakvi, nego i autoriteti tipa Želimira Žilnika. Razume se: svi su oni, Žilnik included, i sami na razne načine sudelovali u dosadašnjim projektima države Exit. Drugim rečima: ovde se ne radi o „ideologiji“. A kada se ne radi o ideologiji, onda se zna o čemu se radi. O parama. Doduše, i kada se radi o ideologiji obično se usputno radi i o parama, ali dobro sad… važno je nešto drugo.

Ni Exit ni novosadska alter-scena (poslovično bogata ljudima i idejama, i siromašna svim drugim) više nemaju „prirodne“ neprijatelje na važnim mestima; i gradom i pokrajinom i državom vladaju „demokratske snage“, ura, ko će ako ne oni razumeti da ono pomalo blesavo tituliranje Novog Sada kao „grada kulture“ može imati nekog živog i stvarnog, nemuzejskog smisla samo ako se iz javnih sredstava što izdašnije pomaže upravo ono što je u NS kulturi najvitalnije, a što po prirodi stvari nije komercijalno i profitabilno – ne što su NS umetnici „nesposobni“, nego što to nigde nije komercijalno i profitabilno? Ne lezi vraže. Umesto toga, grad smanjuje ili otkazuje pomoć i onima koji su je do sada imali (tj. kojima je ni administracija Maje Gojković nije odricala), famozna Art klinika već je zatvorena, a gradonačelnik Igor Pavličić još dozvoljava sebi nekakve besmisleno cinične primedbe o tome. Umesto da se pokrije ušima. Istovremeno, Exit, jedna već više nego etablirana i (stvarno ili potencijalno? Nikada nisam prozreo tu računicu, glupav sam za to) hiperkomercijalna manifestacija (ovo nije vrednosna ocena – ovo je naprosto „žanr“!“) dobija i ove godine izdašnu keš-potporu, sve uz gradonačelnikovo javno divljenje „menadžerskim sposobnostima“ Exit teama. A kad tome pribrojimo i NS filmski festival kao čedo Exita, te već napola egzitizovano Pozorje… stvar postaje krajnje ozbiljna.

Okej, šta je catch, kako glasi nagradno pitanje? Ovako: ima li ovde pravo na život (i na javnu podršku) nešto što nije na direktnom linku ni sa Exitom (kao elitnim reprezentom urbano-japijevske kulture) ni sa, recimo, Maticom srpskom (ovde tek kao metaforom etnocentrično-tradicionalističkog, graždanski reprezentativnog modela kulture)? Deklarativno, jakako da ima. U praksi, demokratski mejnstrim na vlasti pokazuje sve jaču tendenciju (naravno, ne samo u Novom Sadu; NS je samo, po običaju, grad-laboratorija u kojoj se vide trendovi koji će se kapilarno proširiti po Srbiji) da svede bogatstvo kulturnih modela – ‘ajde da i ja upotrebim ovu već izanđalu formulu! – samo na ta dva: petrifikovani tradicionalistički, u koji se ne usuđuje ni da dirne, da je ne bi kogod proglasio „nacionalno neodgovornom“, te japijevsko-tehnomenadžerski sa (sve) diskretni(ji)m supkulturnim korenima… A baš to progovara kroz Pavličićevo divljenje „Exit menadžerstvu“, propraćeno žalom što nisu u njegovom timu… To ljude koji stvaraju savremenu kulturu umetnički vrednu i međunarodno relevantnu, ali naprosto neprofitabilnu – i otuda ranjivu, tj. ovisnu o javnoj ili donatorskoj pomoći – stavlja u nezasluženo ponižavajući položaj nekakvih dokonih parazita koji stalno nešto kukaju i ištu, umesto da se ugledaju na mlade, lijepe i pametne Exitovce… A što je, opet, u konačnici nepravedno prema i jednima i drugima, jer ti ljudi naprosto igraju u različitim disciplinama, za koje ne mogu važiti ista pravila. Naravno, ni Pavličić ni bilo ko drugi iz Struktura demokratskog mejnstrima nikada se ne bi usudio prezrivo reći kako, recimo, „razne Matice srpske“ parazitiraju na javnim parama – kao što, da se razumemo, ni ne treba da kaže! – ali će to ležerno reći za „razne Art klinike“, jer nema ni simboličke ni stvarne Moći koja stoji iza njih…

Ako ovo prođe, proći će i opasan, diletantski kultur-dualizam s ogromnom rupom u sredini, tek metaforički omeđen Maticom i Exitom. E pa, to nećemo dati! U međuvremenu, vidimo se na Patti…