Mogao bih da živim bez zavesa, samim tim i bez garnišni, a kad sam u visini lipine krošnje, mogao bih i bez roletni, ovako ih svakog jutra podižem, trokrilni prozor mi je kao bioskopsko platno na kojem gledam granje, lišće, ptice i nebo, što uopšte nije mali broj ni prizora ni promena: dani se dele na nepomične i vetrovite, imam svoj lični vetrokaz i vetromer; pokazivač god. doba nije više pouzdan kao kad sam bio dete, sad se desi da lipa ostane zelena do kraja novembra, i da zimi tek manji deo na jedvite jade požutelog lišća nevoljko opadne, a ta pojava, opisana u hiljadama pism. zadataka, pripadala je jeseni.
Pa opet, kad je vrućina, kao danas, ostavljam veliku roletnu spuštenom, kroz njene proreze vidim da je podne, nekoliko stotina displeja, je li to pravilna množina, tanjih i kraćih od cigarete, pokazuju, gle, svi isto vreme; druga roletna je podignuta i imam vidik kao na televizoru, onolikom koliki su bili dok nismo pokupovali ove ravne i prekomerne ekrane (kad ugasim novi televizor – kao da u stanu imam crnu nadgrobnu ploču, samo što je neuspravljena; nikad nisam u radnji, a ni u bilo čijoj kući, video ugašen televizor novije generacije, i nisam znao da je još veća grdobina kad ne radi: u prodavnicama su na screenu stalno papagaji, kuvari koji seckaju povrće u boji, ili čarobni svet morskih dubina, u stanu je to druga priča, pogotovu kažem kad je ugašen).
Lišće koje gledam dovoljno mi je, imam zelenu trobojku, osnovnu da kažemo boju, lišće do kojeg ne dopire neposredno sunčev zrak, imam listove izložene suncu koji su bezmalo beli, i imam dunkl listove na koje je pala senka sa listova iznad njih. Biće danas još toplije, ali neću da smanjujem svoj prozor u svet, teško je, barem meni, da iskazati koliko je ovaj vidik raznovrstan i možda dovoljan, a bilo bi još teže predočiti prenumerantima budućnost u kojoj se ne vidi ni jedan jedini list i nijedan sunčev zrak.
Ali, gle, ovo me vodi dvadesetak godina u prošlost, na železničku stanicu u Rimu, gde karte behu prodavane na petnaestak šaltera koji su svi imali roletne, mislim metalne.
Na nekoliko šaltera roletne su spuštene, nismo kući, Ferragosto, neke su roletne posve podignute, kao moje kad nije žega, na trećim šalterima roletne su napola spuštene, a na nekima ih od njihovog dna dele svega tri ili dva pedlja: potonji će u najskorije vreme biti zatvoreni, ali oni koji čekaju tu nadaju se da će ipak pre naglog i neopozivog zalupa uspeti da kupe kartu. Putnici koji su na repu takvih redova, kojima se, znači, crno piše, pogleduju unaokolo gde su im najbolje šanse da se domognu karte. I zaista, čim bi blagajnica, davši svom poslednjem klijentu kartu i kusur, spustila roletnu, na drugom kraju sale podigla bi se nova roletna, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Ka novom životu bi potrčali i ovi kojima je roletna zalupljena ispred nosa i nekolicina putnika sa šaltera koji će se neznano kad, ali uskoro zatvoriti.
Rado bih upoznao genija koji je organizovao šaltersku službu, ovo je metafora života, red pravde, red nepravde, kvantić sreće, porcija baksuzluka. I potpuna ravnopravnost u neznanju šta kome sudbina priprema i kad će mu to uručiti.
⛲
Mogao bih i ja bacim kamen’ v ogorod gradskih otaca, ali ako svak bude bacio kamen u fontanu na Slaviji, ovu raspevanu benetoniju pretvorićemo u krš, kraš ili karst. Fontana di Trevi zarađuje, mogla bi da se izdržava i samo od novčića koje turisti danonoćno bacaju u vodu, a kad bi u našu fontanu svak kome se ne sviđa bacio kamičak, parče polomljenog crepa, ili cigle, preobrazili bismo je u Đavolju varoš.
Pevajuća fontana! Rada je da nam nekoliko čula istovremeno preplavi različitim vrstama lepog, iako bismo kao vozači-amateri morali da se usredotočimo samo na vozila koja treba da propustimo i na vozila čiji vlasnici ne znaju da od nekog momenta mi imamo prednost. Ali našto grmeti protiv kiča? Naslađivanje kičom zar spada u ono što zovem malim ljudskim pravima?
Naši nas roditelji tj. grad. oci vide kao čeljad koju možeš šarenišom da usrećiš, dete nad čijom se kolevkom šareni zvečka zaboraviće da je gladno i nepresvučeno; nakon kolosalnog uspeha sa novogodišnjim ukrasima koji su blještali po prestonici od Dana artiljerije JNA (7. oktobar) do Dana pobede, gradska uprava opredelila se za još jednu šarenu lažu, i malo joj je što iz doskorašnjeg groba šiklja uvis i unaokolo ofarbana voda, nego Fontana ima i muzičkog urednika i moćne zvučnike. Šta ćemo sa mojim drugom A., koji ima zanat. radnju pod otvorenim slavijskim nebom?! Sluša vazda iste preglasne šlagere iz vremena Privr. reforme – ima li za njega predaha i utočišta?
Ali, ne bih da naškodim ugledu našeg turizma, kao što je g. Kusturica naudio ugledu našeg saobraćaja, ili sektora saobraćaja kako se blagoizrazila ozlojeđ. ministarka: „Mi smo vredna i ozbiljna vlada, činimo sve da gradimo moderne puteve i borimo se svaki dan za bolji imidž Srbije“.
Bitka za predstavu koju će drugi imati o nama rame je uz rame sa brigom da mi ne naletimo na kakvu slabo obeleženu deonicu, rupčagu ili strovaliju, zapravo je i važnije je kako nas drugi vide, nego kako je nama, others će odsad imati vodeni spektar ispreplitan sa muzikom, na grobu će iznići cvijeće/za daleko neko pokoljenje, kod nas je iznikao raspevani hidrokaleidoskop, strani turisti slikaće ga i razaslati slike svojti koja nema ludu sreću da letuje u Beogradu.
