Pametan i promućuran čo(v)ek i iz nesreće izvuče nekakvu korist i razonodu: vođeni valjda nekom od sličnih folklornih mudrosti, prvaci severnih filijala raznih naših vladajućih stranaka ovih su dana pokrenuli jednu živopisnu, i van sumnje sebe dostojnu inicijativu. O čemu se radi? Krenimo od početka. U početku beše reč… Ne, ne baš od tog početka. Premotavamo traku par eona unapred. Dakle, kao što je poznato, nedavno je izgoreo deo Hilandara; to je onaj svakako neprijatan deo priče. „Svetlija“ strana medalje je ideja nečega što sebe naziva „Koordinaciono telo vojvođanskih odbora Demokratske stranke Srbije, Narodne demokratske Stranke, Srpskog pokreta obnove, Nove Srbije i Srpskog narodnog pokreta ‘Svetozar Miletić'“ da takorekuć ultimativno zatraži od Vlade Vojvodine da uputi finansijsku pomoć znamenitom srpskom manastiru. Okej, čega lošeg ima u tome? Ničega, dakako. Samo, da bi ova priča imala smisla moramo se opet vratiti na jedan od mogućih početaka, tek da sve ove ljupke persone dramatis ne ostanu nepredstavljene.
Spomenuto „koordinaciono telo“ koje okuplja „patriotski zabrinute“ političke stranke i udruženja građana – kao i onih koji se takvima, iz nekih razloga, osećaju – nastalo je nedavno kao reakcija na neke ne baš jasne, ali svakako iskonski zločinačke i genocidne akcije onih odvratnih Udruženih Separatista i Autonomaša, oličenih u Jožefu Čanku, Nenadu Kasi i ostalim animiranim, a „kao stvarnim“, hiperrealnim Demonima iz psihoaktivnog crtanog filma koji se neprestano vrti u stanovitim „patriotski nadarenim“ glavama. Drugim rečima, to je nešto kao Udruženje „Solidarnost“ za rani dvadeset i prvi vek, ili ono nezaboravno novopazovsko Društvo za artiljerijsku odbranu ćirilice i srpske tradicije i bezuslovno oslobađanje slavonskih videorekordera, frižidera i traktora. Tog uzvrpoljenog bašibozluka u Vojvodini vazda ima, štaviše, što je opasnost od „separatista“ virtuelnija, to ovim rodoljubivim momcima odbrana otadžbine bolje ide. Daj bože da ovaj put ostanu samo na minusinteligentnim Saopštenjima, makar za promenu?!
To su, dakle, igrači u našoj maloj skaski. A šta je igra? U redu, momci hoće da se (s)igraju Rodoljubaca (a bez Sterije i Mijača u blizini), dečurliji svašta padne na pamet, ama otkud Hilandar u celoj priči? E, poenta nije u davanju, nego u uzimanju. Prostije kazano, famozno „koordinaciono telo“ traži od vojvođanske izvršne vlasti da za Hilandar ne da bilo koje i bilo kakve pare – to ove smerne hrišćane ne bi zadovoljilo – nego baš one pare koje bi u protivnom dobio neko drugi, i to ne makar ko: „Kao istinski demokratske i nacionalno odgovorne stranke zahtevamo od Izvršnog veća da sredstva namenjena finansiranju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, kao i sredstva predviđena za festival Exit, preusmeri postradaloj srpskoj svetinji i na taj način pokaže da joj je stalo do naše kulturne i duhovne baštine“ (v. „Danas“, 16. 3. 2004.; vojvođansko izdanje).
Priznajem da je u načelu zaludno „loviti“ ove dražesne primerke našeg folklornog homo politicusa u logičkim i sličnim greškama i brljotinama – ako ćemo pravo, čitav je njihov političko-intelektualni habitus danas i ovde jedna velika logička greška (a remont je nemoguć – ne isplati se: morao bi ceo softver i hardver da se baci). Ipak, stvar je zanimljiva za tretman jer kao na dlanu skrozira jednu psihopolitičku patologiju s kojom ćemo se napatiti još onoliko. Also, krenimo redom, raskrčujući jedan Mentalni Nered, pa dokle stignemo.
Hilandar je (delom) izgoreo. Radi se o prvorazrednoj kulturnoj baštini. Svako ko može da pomogne, treba da pomogne da se šteta sanira. I Vlada Vojvodine? U redu, zašto da ne. „Koordinacionom telu“, međutim, nije stalo do para za Hilandar „kao takvih“ nego do toga da ne bude para za VANU ili za Exit. Da nije izgoreo manastir, oni bi već smislili nešto drugo. A kako je uopšte moguće dovesti Hilandar, VANU i Exit u nekakvu vezu od one vrste koja bi zahtevala „opredeljivanje“? Hm, zavisi. Ako koristite pamet – nikako. Ako se pak opredelite za korišćenje nekog drugog resursa, na raspolaganju imate „koordinaciono telo“ – malešne glavice i golemih udova – sa njegovim, očigledno, beskrajnim kreativnim mogućnostima. Iz ovoga proizilazi da „zahtev“ Koordinacionog Tela (KT) nije drugo do relevantan kulturno–politički statement koji se daje svima „na znanje & ravnanje“, deklaracija sa snagom i verodostojnošću genijalnog autoportreta. KT-u je, dakle, stalo do toga da se predstavi (i u tome je savršeno uspelo). Šta nam, dakle, KT poručuje o sebi i o Srbiji kakvu sanja i na kakvoj radi? To je Srbija u kojoj je kulturni i vrednosni pluralizam načelno nemoguć, ili se u najboljem slučaju tretira kao sramna devijacija i urođena falinka. Zato KT-u treba simbol koji će ga predstaviti, i (misli da) misli da ga je pronašlo u Hilandaru. Uporno halucinirajući tu pasatističku fantaziju centralizovane i apsolutizovane „nacionalne kulture“ kao jedino ispravnog okvira za „dostojno“ postojanje, KT prezire i trudi se da poništi ono što štrči u bilo kom pravcu, što nije po meri njenog fantazma. Zato su VANU i Exit ovde demonizovani kontrasimboli; VANU je simbol „podnacionalnog“, lokalnog, regionalističkog, a Exit „nadnacionalnog“, karakteristično pop-kulturnjački univerzalističkog, globalističkog. Spaja ih samo i jedino to što nisu po meri fantazma nacionske kulture iz (istorijski „pubertetskog“) perioda nacionalnog romantizma.
Sve ovo možda ne bi bilo tako važno da nije simptom šireg kretanja ka restauraciji. Jer ovi momci su Vlast, a ne grupa zaludnih čičica. A njihova poruka je da u Srbiji po njihovoj meri nema mesta za sve ideje i kulturne i lifestyle prakse – dakle: ni za sve ljude – nego samo za čuvare vatre jedne epohalno propale, etnocentrične, radikalno „desne“ i suštinski patrijarhalne retro-kulture. Crkva tu ovaj put baš ništa nije kriva, bez obzira na indikativnu bliskost nekih njenih vodećih ljudi sa ovakvim idejama. Jer, teško da će oni monasi dole U Grčkoj da pitaju kad im dođu šoldi: je li, majke ti, jel’ ovo oteto od Exita? Ako nije, ne treba nam!
