Društvene mreže su savremeno ogledalo stanja mentalnog zdravlja jedne sredine. Izbrisana granica između javnog i privatnog omogućila je da mnogi sadržaji bez kontrole uđu u javni prostor i kontaminiraju ga. Najčešće je to jezik mržnje, verbalna agresija, različiti oblici zavisnosti, seksualnost u formi lakše ili teže pornografije, da bi se konačno stiglo do suicida, praktično u živom prenosu.
Nedavna smrt popularne Jutjub zvezde Kristine Kike Đukić imala je ogroman odjek ne samo na društvenim mrežama, već se priča prenela i na tabloide i TV kanale. Na nesreću, senzacionalizam u izveštavanju je potpuno gurnuo u drugi plan preporuke o profesionalnom izveštavanju, žrtva je posthumno viktimizovana, porodica izložena ogromnom pritisku, informacije su po običaju curele iz policije, a vrhunac medijske nekrofilije je objavljivanje izveštaja mrtvozornika.
U priču je upletena i SPC, zbog sumnje da se radi o suicidu, a sahrana je prenošena poput društvenog događaja. Mediji i javnost su uzrok smrti besomučno tražili među negativnim komentarima, kako pratilaca, tako i drugih influensera. Pojavilo se verovanje da će se otkriti fatalni, smrtonosni komentar, ta rečenica koja dovodi do nečije smrti. Devojka je sahranjena i priča je zaboravljena do sledeće prilike, koju nije trebalo dugo čekati.
Prošlog vikenda imali smo na sreću samo pokušaj suicida u Novom Sadu, gde je jutjuber Danijel Đukić satima pretio samoubistvom, a policija je nakon devet sati pregovaranja uspela da uđe u stan gde je bio zabarikadiran, spase ga i prinudno hospitalizuje. Deo sopstvene agonije on je uživo emitovao putem TikTok-a i taj video je doživeo milionske preglede. Mi smo praktično uživo mogli da gledamo nečiji pokušaj samoubistva, što je samo po sebi morbidno i nekrofilno i potvrđuje tezu sa početka ovog teksta – da je granica svake privatnosti izbrisana, a život i smrt su postali samo topik na društvenim mrežama.
Naravno, kako to uvek biva, mediji su otkrili da je ovaj momak nedavno doživeo porodičnu tragediju, jer mu se pre par nedelja ubio otac. Takođe, pominju se ranije epizode “neobičnog ponašanja”, adikcija, kockarski dugovi i slično.
Baš kao u prethodnom slučaju, radi se o osobama koje su imale jednu personu na društvenim mrežama i sasvim drugačiju u privatnom životu. Razlike u ova dva sveta postale su s vremenom ogromne i pretpostavljam da je potrebno previše energije da neprekidno stvarate i održavate lažnu ili izmišeljenu sliku o sebi. Pod tim teretom svako se pre ili kasnije slomi, a ključno pitanje glasi zašto niko ne potraži pomoć stručnjaka.
Neverovatno je što među mladim ljudima koji bez stida mogu da govore o bilo kojoj temi i dalje imate stigmatizaciju “ludaka”. U konkretnim slučajevima, život jedne devojke mogao je biti spasen kada su simptomi moguće depresije postali izraženi ili nepodnošljivi. U slučaju ovog momka, moguća adikcija, dugovi zelenašima i kladionicama možda su uzrok tragedije cele porodice. I to se leči.
Nažalost, broj lajkova ili broj pregleda može da bude važniji od života i to je ono sa čim moramo da se suočimo kao društvo – onlajn i oflajn, na društvenim mrežama i u realnom životu.
Upravo zato, svi akteri iz politike, kulture, umetnosti, svih oblasti društva moraju pažljivo da biraju reči u javnom prostoru. Jedna rečenica Gorana Markovića, izvučena iz konteksta, pretvorena u izmišljeni poziv na ubistvo Predsednika, dovela je do masovne harange nad likom i delom našeg poznatog reditelja. Za mene je u tom horskom progonu Gorana Markovića posebno iznenađenje pretnja ludnicom, u koju bi trebalo smestiti sve protivnike i kritičare vlasti. Ludnica i ludilo tako ponovo postaju politička kategorija i kvalifikacija.
Na kraju, želeo bih da uputim apel Predsedniku koga članovi partije tako zdušno brane od verbalnog nasilja Gorana Markovića, kojem čak i ministarka Tepavčević daje dijagnozu, a ostatak stranke preti ludnicom omalovažavajući njegov umetnički rad. Veliki broj profesionalaca koji se bavi mentalnim zdravljem u ovoj zemlji decenijama pokušava da se izbori protiv različitih vidova stigmatizacije pacijenata. Brojnim kampanjama pozivamo ljude da potraže pomoć kada sami ne mogu da se izbore sa tegobama. Problemi ponekad mogu delovati kao nerešivi, pa neki ljudi odustaju od života. Naš Predsednik ima, čini mi se, ružnu naviku, pre uzrečicu, kojom želi da opiše svoje stanje kada žali za propuštenim prilikama, odnosno kada je, po pravilu, na nagovor drugih, doneo odluke koje nije želeo. To je opis životnih okolnosti koji možete čuti od pacijenata kada žele da opišu stanje gubitka kontrole nad svojim životima.
Predsednik tako na konferencijama često koristi metaforu “o kanapčetu i bešenju o luster”. Siguran sam da je ovo samo fraza, ali njome se šalje pogrešna poruka da je to prihvatljiv način rešavanja životnih problema. Ponavljam, siguran sam da mu to nije namera, ali verujte, ova vrsta dramatizacije, koja bar simbolički uključuje suicid, sigurno je pogrešna. Mislim da je odgovornost svih nas, vlasti, opozicije, neopredeljenih, apstinenata, da u javnom prostoru i na društvenim mrežama pažljivo biramo reči jer iako ne postoji “smrtonosni komentar”, postoji potreba da svi skupa živimo u zdravijem društvu.
