Lov na veštice

Kada je ono pre neki dan uhapsilo Vidovitu (Televi)Zorku, i smestilo je po kratkom postupku u pržun na 25 dana pod optužbom za neovlašćeno gatanje, pomislio sam: koja amaterka! Trebalo je da se lepo nazove ekspertom za gatanje (horoskop, žiroskop, magiju ili štagod), i stvar bi legla, a ona bi i dalje bila Ugledni Član Društva! Jer, lik eksperta je novi kulturalni junak, pravljen po željenom podobiju postmiloševićevske Srbije!

Šalu na stranu, vidovnjaci, ekstra(non)sensi, regulusi, tetanusi, nostradamusi, kleo i klela patre, beli magovi, crni vragovi, šamani i aman-zamani, sve te potuljene secikese i autentični jurodivci, svi ti razni trookati mutanti koji su – natprirodnom sposobnošću za biznis – nepogrešivo skenirali svaku i poslednju DM-novčanicu u džepu svakog lokalnog idiota, sada su stavljeni izvan zakona, i ubuduće će – ako se stvar ne raspline u tipično srpskom stilu – morati da pređu u žešći underground, Duboko Dole. Uostalom, nekako mi se baš i uklapaju u ambijent u kojem Repati krčka i podgreva svoju paprenu čorbicu! Samo čekam da neko gnevno zakriči kako je to lov na veštice, pa da se složim, hvala Bogu…

Pošto već ovih dana svi svečano & radno obeležavaju prvu godišnjicu petooktobarskog Prevrata, priznaću Vam, sasvim ozbiljno, da ću eventualno beskompromisno uklanjanje ovih opasnih štetočina i parazita držati jednom od najuspelijih higijenskih akcija vlasti „nove“, postmiloševićevske Srbije, činom ništa manje značajnim od raznih mnogo razvikanijih „tranzicija“ i „transformacija“ u politici, ekonomiji ili kulturi. Uostalom, oni koji se odupiru čuvenom srpskom sindromu kokošijeg pamćenja setiće se da je sramna era vladavine najčuvenijeg stanovnika Scheveningena i najavljena upravo pojavom nekakvog Proroka i Iscelitelja (beše li Marjanović, ili kako?) koji je, baš nekako pred osvit „antibirokratske revolucije“ i sumrak Srbije, išao po Srbiji odenut u nekakav vašarski crveno-beli plašt, okupljajući obeućene mase redovnih posetilaca provincijskih panađura, onu pretužnu, poluludu i polupismenu Srpsku Palanku koja će koliko sutradan vozdići Miloševića, beznačajnog požarevačkog mastiljara, i krenuti da luduje. Nisam osobito paranoičan, ali činjenica da je taj živopisni lik hodio zemljom Srbijom, privlačeći mase Zbunjenih i Ludih (a pre svega nesrećnih i očajnih) a da „narodna milicija“ nije dejstvovala – jer, zna se koja Organizovana Snaga u sam-soc društvu jedina sme da okuplja mase! – ukazuje na to da se moglo raditi o nekakvoj generalnoj probi… Srbija je, pokazalo se, bila zrela. Ostalo je istorija (bolesti).

Tja. „Narod“ kaže: „ima bolesti, ali ima i izlečenja“. Jedan od najraširenijih vidova Nove Srpske Terapije je i umereno simpatičan mit o Ekspertu: to je Stručno Lice, prepametno – ljubi ga majka! – a nepristrasno, učeno a pošteno; ono će samozatajno izvući Srbiju iz prepune kible u koju su je uvalili što politički što „pravi“ šamani i ostali šarlatani širokog spektra (ali i njihova slepa publika, što se danas rado zaboravlja). Otuda nije iznenađenje da vrhovima lista popularnosti dominiraju Miroljub Labus, Božidar Đelić ili Mlađan Dinkić: oni su idealni role–modeli jedne Nove Srbije, one koja je, sva zapanjena, naprasno otkrila Zdravu Pamet i Racionalnost kao kvalitete koji impresioniraju obezgaćeno građanstvo, one koja, nuto čuda, odjednom sve gleda kroz Računicu, kroz stanje u buđelaru. Oni su, dakle – pazite dobro – manekeni Srbije U Nastajanju, tog work–in–progress napora čiji je rezultat još uvek krajnje neizvestan. No, ako su oni (odnosno njihov public image) nekakav „medijum“, a „medijum je poruka“ – kako ta poruka glasi, i kako to da ona tako dobro prolazi?

Simboliku ovog kulturološkog prelaza preko provalije nemoguće je preceniti. Srbija u kojoj su ljudi veselo, s laksativnim olakšanjem, vadili sopstvene mozgove i imperatorskim gestom bacali ih u đubre ne bi li što bolje i nesmetanije upili sve veleumne psihoporuke koje im je, recimo, Milja Nacionale (sećate se, ona je u srećnom braku sa pravom pravcatom zvezdom, nebeskm telom zvanim Regulus! Ej!!!) odašiljala sa genocidnog RTS-ovog telekrana, nije nestala ali se transformisala u „benignu“ zabavno-estradnu varijantu, prenapučivši namnožene shit-tabloide koje konzumiraju usnomrdajući kultur–polutani, nesrećnici koji bi bili i bolji i pametniji kada uopšte ne bi raspoznavali slova. Ta je Srbija danas u teškoj defanzivi, te se čak i mnogi koji su joj pripadali sada bude iz katatonije, pokušavajući da nekako vrate u glavu ono što glavi i pripada. Nakon što su ludaci-slobodnjaci upropastili baš sve što su dotakli, na čelu sa životima svojih prekasno progledalih obožavalaca, Srblji mamurno trljaju krmeljive oči i bauljaju za Protivotrovom, za sredstvom za razmađijavanje: vrdaj levo-vrdaj desno, na kraju se opet pokazalo da nema druge nego da se skrušeno pristupi Pameti (uvek poslednjoj opciji). Vreme „tranzicije“, sa neizbežnim naglaskom na ekonomiji, pogoduje promociji role-modela Tehnomenadžera, a ovaj – ukršten s autoritativnim, ali prijateljskim likom Profesora – tvori savršenu sliku Eksperta. Doduše, većina onih koji će se sada naveliko oduševljavati Ekspertima razumeju iz njihove priče isto koliko su razumeli i u psihodeličnim mrmljanjima raznih javlja-mi-se lupeža i suklata, ali sasvim ispravno osećaju da je ovaj put mistifikacija – ako je ima – sasvim druge naravi; tačnije, da je sada sve obrnuto: znanje „modela“ je autentično, kao i neznanje „obične publike“; u odnosu s „ekstrasensima“ bilo je obrnuto: njihova „znanja“ su obična sprdnja dokonog ludaka, baš kao i „neznanje“ onih kobajagi neobdarenih sposobnošću (urokljivog) gledanja na sve lobalne i lokalne probleme pravo iz vlastitog Trećeg Oka, tog moćnog okulara za Onostrano… Zato je mit o Ekspertu kao Spasiocu, ma koliko patio od nedostataka karakterističnih za sve mitove koji se sudaraju s realnošću, važan simptom ozdravljenja: ko jednom usvoji pravilo da je bolje biti pametan nego blesav, taj će sutra možda i ostalo da postavi sa glave na noge!