Lopovske dileme

Neka bilo ko upre prstom u bilo koga čije je ime javnosti poznato i neka kaže da je lopov – ljudi će verovati. Reći će da je već bilo krajnje vreme da se i taj raskrinka. A ako on uzvrati istom optužbom, ljudi će opet verovati, mada će možda dati malu, varljivu prednost onome koji se prvi setio.

Ovo totalno nepoverenje u ljude na javnim poslovima najteža je posledica tranzicione korupcije i to je već koštalo vlasti mnoge vlade u zemljama bivše Istočne Evrope. Hoću da kažem da u aferama i pričama o korupciji nema ničega posebno karakterističnog za ovu zemlju i narod. Ništa nam, dakle, ne bi pomoglo ako bismo rekli da smo mi prosto pokvaren narod, podmitljiv i lakom na pare; tome bi se najviše obradovali najkorumpiraniji jer bi bili moralno iskupljeni i mogli bi o sebi misliti kao o najuspelijim primercima takvog naroda.

U načelu, korupcija je pre svega problem policije, sudstva i zakonodavstva. Zna se kako se organizovano društvo bori protiv toga, a zna se i da ta bitka nikad nije sasvim dobijena. Svakako je lakše zemljama stabilnim, bogatim, koje dugo nisu ratovale nego su razvijale i negovale dobre običaje, a građani sticali naviku poštovanja zakona. Kao što znamo, mi u takve ne spadamo, što znači da protiv korupcije ima da se borimo na teži način, kao protiv nečega što je ovde zapravo očekivano, logično, normalno, čemu se niko ne čudi, što izaziva više zavist nego indignaciju.

Na temu korumpirane vlasti ovde se često prepričava nečija stara dosetka kako takvu vlast ne treba menjati jer „ovi su se već nakrali, a ko će dočekati da se i novi nakradu“, što je naravno budalasto jer zašto bi lopovi ikad sebi postavljali neke granice. Osim toga, ako mogu da biraju, ljudi nikad ne pristaju da trpe vlast kojoj ne veruju, iz nekih navodno racionalnih razloga. Najzad, stav da je svaka vlast jednako lopovska i da zato promene ne znače ništa i ne vode nikuda (Kurta i Murta) suviše je ciničan. U to se veruje tamo gde se ne veruje ni u šta, to jest u najgorim, sasvim beznadežnim društvima, što Srbija ipak nije.

Da li je ova današnja vlada korumpirana i suviše kompromitovana ili samo suviše izogovarana, na to pitanje ne umem da odgovorim. Ali, pad popularnosti Demokratske stranke pokazuje da skandali, afere i svađe više pogađaju vlast nego opoziciju. To je nekako opravdano i logično, ma koliko neko verovao da danas u Srbiji opozicija u celini deluje manje uverljivo i kompetentno nego Vlada. (Kad smo kod toga, šta li rade onaj Maršićanin i njegova Vlada u senci? Živi li su?)

Ne kažem, lepo je što je premijer Živković dobio pohvale od Kolina Pauela, ali bojim se da se u Srbiji više boduje ono s Janjuševićem. Vašington ionako ne preteruje s podrškom Beogradu, a premijera i Vladu neće moći da spase nikakva spoljna sila ako vrlo brzo ne budu povučeni neki jasni potezi protiv korupcije. Neće pomoći ni dokazivanje da bi neka druga vlada bila gora i da bi usporila reforme.

Običan svet ovde nije izgubio nadu u promene i još očekuje nešto od reformi, ali rekao bih da se to očekivanje, posle Đinđićeve smrti, više ne vezuje ni za jednu ličnost posebno, ni za stranku, pa ni za Đinđićeve prijatelje. U stvari, te promene rejtinga stranaka i političkih lidera pokazuju da ljudi prate javne poslove, da nikako nisu ravnodušni, da uočavaju i reaguju na sve krupnije gestove.

Postoji, međutim, i dosta je raširena pomalo naivna vera da su u politici moguće suviše krupne i brze promene, da negde čuče neki pametni i čestiti ljudi koji samo što nisu došli i počistili ove koji su se na vlasti pokvarili. Uopšte, ta ideja o kvarenju ljudi na vlasti nikad mi nije bila savim jasna. Time kao da se kaže da je rešenje u pronalaženju nekih posebno otpornih, gvozdenih karaktera koji ne znaju za ljudske slabosti. Ni po čemu se ne vidi da imamo neke takve rezerve niti je izvesno da bi ih birači prepoznali.

S druge strane, među onima koji rado raspravljaju o politici popularan je i suprotan stav, to jest da moramo sagraditi društvo u kojem sami ljudi nisu bitni, ni kad su na vrhu vlasti, nego da je sve stvar institucija. Učinilo im se da su to videli negde u svetu, ili tako zamišljaju neke zemlje na koje Srbija ne liči ama baš ni po čemu. Naravno da postoje solidnije institucije od ovdašnjih, ali ličnosti ljudi koji donose političke odluke svuda su veoma važne.

Korupcija je, dakle, jedna od onih pojava s kojima živimo i s kojima se nikad ne mirimo. Koliko koje društvo od toga pati i šta može da podnese zavisi od mnogo stvari, ali čini mi se da je tradicionalno egalitarna Srbija danas posebno osetljiva, teško oprašta brzo bogaćenje i podozreva od svih tih krupnih novčanih transakcija. Verujem da većina ovdašnjeg sveta malo šta veruje tim ljudima koji nešto stručno i spretno objašnjavaju, a svi su mladi, liče jedni na druge, nose skupa odela i nikad se ne zbunjuju.

Kad se još ispostavi da su neki od tih usput postali milioneri, porodica Karić počinje da izgleda kao stara aristokratija, uzor patrijarhalne čestitosti, sva posvećena bogougodnim delima i narodnoj polzi. Ali, najzad, kapitalizam je morao od nekoga da počne, neki ljudi morali su na sebe preuzeti da se obogate i da pristanu da im svi ostali pljunu pod prozor.