Sam će dragi Bog znati – to jest, kad ne bi imao pametnija posla od dopunjavanja mojih memoara – kada sam prvi put čuo frazu kako je nešto „ispod svake kritike“. Kako god, tada sam bezbeli morao biti još vrlo mlad i zelen, a vremena su bila još uveliko „crvena“. Kako su potonje godine proticale i crveno se polako pretvaralo u crno, broj stvari, bića & pojava koje su otmeno distancirani i pompezno umudreni posmatrači prezrivo dijagnostifikovali kao nešto Ispod Svake Kritike rastao je sumanutom brzinom, sve dok se u jednom trenutku – koji je, štono bi rekao Dragan Todorović, „uzeo da traje“ jedno deset-dvanaest godina – nismo obreli u nekakvom pomerenom, antiutopijskom svetu u kojem je najveći deo svega što nas okružuje postalo nešto što proleće negde sasvim nisko, daleko ispod „donjeg dometa“ kritičkog radara „umerene“ i „normalne“ većine. Te se ova otuda nije ni bavila Niskošću, ali se zato svakovrsna organizovana Niskost i te kako pozabavila njome… I baš zato čoveku sa iskustvom srpskih/južnoslovenskih devedesetih više nikada ništa ne bi smelo biti „ispod svake kritike“: nećemo mi tako skoro imati pravo na takav luksuz, a da nam se ovaj ne obije o glavu.
Okej, dosta načelnih razmatranja. Kao što je javnosti, policiji, tužiocu i odgovarajućim medicinskim službama poznato, u Beogradu na dnevnoj bazi izlazi nešto što imitira oblik dnevnih novina, a što se iz nekih razloga predstavlja kao Srpski Nacional. Dotična je tiskovina takvog kulturno-moralno-mentalnog gabarita da u poređenju s njom i jedan „Kurir“ vaistinu deluje kao „Le Monde“ iz njegovih najslavnijih dana: samo Dno Dna, psihodelirična kloaka, više nego upečatljiv trijumf Šitine Kao Stila Života. E, od te je i takve tiskovine čak i Savet za štampu Medija centra digao ruke, svrstavši je među produkte toliko besmislene i ogavne da je džaba brojati im greške i mahane: oni su sami po sebi Kosmički Promašaj. U redu, nije da se ne slažem. Ali, ima jedna paranormalna pojava u vezi sa Srpskim, pa još i Nacionalom, kojoj ne mogu čudom da se načudim: dobro, da li je moguće da u ovoj zemlji nema ama baš nikoga ko će javno priupitati (koga? hm, i to treba tek da se vidi) kako je moguće da Ta Tiskovina svakodnevno, iz broja u broj, već nedeljama i mesecima – kanda u vidu nekakve neformalne stalne rubrike, foto-kolumne, može biti nagrade za čitalačku vernost svoje mentalno specifične publike – objavljuje najužasnije scene nasilja, raspadajućih ljudskih leševa, zdruzganih (delova) čovekovog tela, razdranog mesa i liptajuće krvi, najjezivije, najmorbidnije, najodvratnije prizore kakvi se uopšte zamisliti mogu? No, izgleda da to ovde nikoga ne uzbuđuje. Ovde i danas ćete – nakon svega, kao da se Dvadeseti vek nikada nije ni dogodio! – bez po muke Zgranuti Malograđanina „brezobraznim rečima“, erotikom, političkim ekstremizmom koji se ogleda u zagovaranju strašno subverzivne i anarhističke parole „Ne ubij!“, nepatrijarhalnošću, antiautoritarnošću, antiparohijalnošću, antiklerikalizmom… Ali ne i svakojutarnje uredno serviranim prizorima direktno iz Pakla, ne orgijom nastranosti i umne bolesti prema kojoj i najekstremnija, čak nasilna pornografija izgleda kao nedužna igra u lokalnom obdaništu. Ma jok, to nikoga ne tangira, ćute UNS-evi a bogami i NUNS-evi, dremaju stranke, vladine i nevladine organizacije, džonjaju oni koji su plaćeni da sprovode Zakon, ukoliko nekog civilizovanog Zakona ovde uopšte ima, i ako iko mari za njega.
Budimo realni: ništa od ovoga nije „normalno“, ali kad malo razmislite ništa od ovoga svakako nije ni čudno: naprotiv, ovde je čudno samo ono što je normalno. Ne znam nijednu zemlju na kugli zemaljskoj u kojoj se nešto ovakvo pazari na kioscima, u kamuflažnom obličju mainstream dnevne štampe. Jakako, ima i drugde bolesnika koji vole takve „sadržaje“, ali će ih naći tek na najopskurnijim internet-sajtovima teško utvrdivog porekla koji okupljaju vizuelne kanibale i druge sebi slične frikove i morone. Ali mene ovde nešto drugo ponajviše intrigira. Ne „kako je sve to moguće“, ne ko smo i kakvi smo „mi“ koji sve to ćutke trpimo, ne čak ni ko su ti ljudi – a mora da su ljudi, nijedan drugi oblik života ne pati od takvih „zverskih“ nastranosti – koji proizvode Tu Tiskovinu, koji po sajber-budžacima pronalaze i potom objavljuju sve te Lešine Za Dobro Jutro. Ne, mene najviše zanima ko su ljudi koji u tome uživaju? Na koju i kakvu strukturu publike pledira „Srpski Nacional“? Kome on tim gnusnim sličurdama šalje ljubavne poruke?
Ko je, dakle, čovek – Tihi Sused svakoga od nas… – koji skuplja uzbudljive sličice iz SN-a i slaže ih u album, lepi ih po zidu kao postere ili ih razmenjuje sa svojim kanibalskim prijateljima? Podozrevam da se radi o mutantu devedesetih, direktnoj suprotnosti Bogočoveka – na kojeg se licemerno i odurno pozivaju svi tu Desni Tradicionalni Patriotski Hrišćanski Listovi – kojeg bismo mogli nazvati Govnočovek: o biću čiju je svu bolju ljudskost usrkalo Zlo Doba, i koje se sada hrani svakovrsnom niskošću, nasiljem i mržnjom, služi Zlu, uživa u njemu, ono ga (para)erotski uzbuđuje, on više ne može da funkcioniše bez njega. A kad ponestane živih nastupa iz mesarskog repertoara, onda su dobre i fotografije, da se pregura apstinentska kriza. I to je onaj morbidni duševni bezdan, onaj unutrašnji Had koji Ta Tiskovina istovremeno sukreira, razotkriva i opslužuje. Ovi koji su se na Zlo „navukli“ jesu bolesni, neki i opasni; ali njihovi dileri su mnogo opasniji: oni pripadaju onom najbesprizornijem soju ljudskih stvorenja.
