Da se pozabavim predstavljaštvom, navrzavšim se na našu siromašnu duhom državu i na naša još siromašnija duhom sredstva javnog informisanja, nadahnuo me je gost Studija B: ukorio nas je što i ne znamo ko nas vrhunski predstavlja u Australiji, niko ne zna ime pevačice koja nas nekoliko puta sedmično predstavlja u Sidnejskoj operi, u biseru jednog čitavog kontinenta…
Nije čovek rekao ništa osim onoga što se od svakog gosta i očekuje, govorancijom iz rečnika otrcanih mesta možda se i sam izokola preporučio nekoj našoj misiji, konzulatu ili ambasadi, da nas negde i on svojom svirkom predstavi, i ja bih da negde predstavim seosko tamburaštvo u Srba, neka mi Ministarstvo kulture kupi samo kartu za Njujork, neka mi obezbedi smeštaj i hiljadarku ili dve dolara, zašto da ne – živim u predstavljačkoj privredi!
♥
Na Kaleniću bih da od pripadnice manjine kupim jagode za moje goste, strance, pola kile, to dođe trista dinara (lani): „Nadam se da su lepe“, kažem, „mi predstavljamo Srbiju“, prodavačica je na kantar stavila više od pola kile: „Da je predstavimo za četirsto dinara ili da odvađujem?“
♥
U predstavljaštvo, koje lične interese prikazuje kao žrtvovanje za dobrobit ili reklamu naciona, veruju ne samo političari, i ne samo elita, koja na toj mistifikaciji i opstaje, nego u to veruju i lishnye liudi: ushićeni su kad ih neko veličanstveno predstavi, svetsko se stanovništvo deli na predstavljače i predstavljene, ceo svet se stalno predstavlja, mahom lažno; tamo gde ne može da laže, država, svaka, troši novac da stvori pojedince, reprezentacije i izuzetnike kadre da pobede na zvaničnim takmičenjima, tako i mi, osvojiš medalju u plivanju, evo ti stan i penzija, predstavio si nas kao brzoplivajuću naciju; svaki drugi dan čujem kako je taj i taj učinio za ugled Srbije više nego MIP i Ministarstvo za dijasporu, pa zar ti nije dodijalo da stalno ti budeš taj koga svuda neko predstavlja, a ti mu za to predstavljanje iz svog siromaškog džepa plaćaš li plaćaš!
♥
Od političara me to i ne čudi, njima je lažno predstavljanje uspelo, i pozlatilo im se, stoga oni drže da država mora negovati, tetošiti i preplaćivati građane koji su za pokazivanje, na pokaz, kažu i Rusi, a restl i njoj i predstavljačima služi samo da glasa, da plaća PDV, da navija i da šenluči kad neko naš trijumfuje. Pripadnici kaste predstavljenih (u daljem tekstu: restl) gorko mi zameraju i štaviše ne veruju da bih ja rado ukinuo Olimpijadu (kapitalističku ujdurmu maskiranu u viteška nadmetanja i u usavršavanje ljudske rase, ah, gde su granice ljudskih mogućnosti, to kad čujem tri dana sreće nemam), kao što bih voleo da se ukinu i UN, i SANU i druge nepotrepštine koje opstaju zbog lenjosti duha restla, domaćina na čijoj trećerazrednosti počiva dobar život celog tog olimpijskog plemena.
Čekaj, ukinuo bi veličanstvenu smotru najvećih sportskih dostignuća ljudskog roda?! Naravno da bih je ukinuo, jer su u srcu MOK-a kapital i pohlepa, i jer sportiste šalju i nagrađuju države koje bi tamo sve da se kere i da se pročuju po nadljudima. Pristalica sam sporta: narodnog, svakodnevnog, netakmičarskog i nekomercijalnog. Ali je državi milije i lakše da troši novac na izuzetnike koji mogu doneti medalju, nego da gradi igrališta, bazene i staze za decu i građane koje ne odlikuje ni atletska građa, ni čelična volja, ni žudnja da budu olimpijski pobednici.
Nemam ništa protiv da neko od svoje sportske veštine živi, nekome je to radost, izazov, prednost i životni poziv, neka ga, neka svoj dar i svoj rad unovči, ali me neće predstavljati, jer to niti želim niti smatram mogućim. Neka kapital organizuje svetska prvenstva, višeboje, mitinge, turnire – samo napred, ali će tu sportisti predstavljati sebe same, i njihovi sugrađani i sunarodnici neće u njih ništa uložiti, ni pre ni posle turnira; sportom se, kao i umetnošću, baviš za svoj groš, i ako privlačiš publiku svojim umećem, utoliko bolje po tebe: ko bude želeo da gleda takmičenje, kupiće si ulaznicu i vsjo! Ako ti neko plati što reklamiraš njegove patike, ako ti televizija plati da prenosi tvoj šou, ako ti Rolex da i sat i plati ti da ga nosiš, nemam ništa protiv.
Iz neprebrojnog mnoštva atributa velikana (kao i malikana, uostalom; eto, to i ne postoji!) možemo uvek probrati i uzeti ono što nas veseli: Tesla predstavlja Srbe, ili barem pametne Srbe, ali zar ne predstavlja on i svoje pokolenje, i svoj pol, pa i Hrvate, na čijoj se zemljici rodio, zar ne predstavlja kavkasku rasu, i sve kremirane pokojnike, zar nije u najlepšem svetlu istoriji i čovečanstvu predstavio sve nas koji nosimo brkove ili koji imamo tj. imate razdeljak? Ne bih da se zamerim I. Španović, ali šta znači skakati za Srbiju? Za mene koji sam jedna sedmomilionina Srbije ne treba niko da skače, niko da pliva, niko da vesla, niko da osvaja medalju u tekvondu: usamljeni pojedinac nije dužan da da ijedan filer za sportsku, umetničku ili naučnu elitu koju planski i iz svojih sebičnih pobuda podstrekava, tetoši, plaća i na sva usta reklamira država, jer računa, sirotica, da će nekoliko medalja i himna baciti u zasenak silne njene promašaje, gubitke i poraze, da se izrazim o državi što blaže umem!
