Kuriri, jataci i Markovi konaci

Opet se nadigla novinarska – a i šire – kuka i motika na štampanu stvar koja se svakodnevno diluje pod konspirativnim nazivom Qrir; povod je što se ova papirnata tvar opet izrigala po nekome ko je nepoćudan sa stanovišta njegovih produhovljenih urednika i lucidnih konzumenata; žrtva tabloidnog razmazivanja organskih materija po liku i delu opet je građanka Ivana Dulić-Marković, trenutno na radnom mestu potpredsednice Vlade Srbije; a ishod cele (s)tvari opet će biti isti kao i u prethodnih 87.492.106 ekoloških incidenata: dan-dva larme, pa onda ništa, idemo dalje, do novog istovara po nekome ili nečemu.

Kanda ste primetili da se – protivno pravilima „dobrog stila“ – reč „opet“ u prethodnim rečenicama uporno ponavlja. Tja, čoveku i ne preostaje ništa drugo nego da opetovano opetuje, da uporno podseća da imamo posla sa recidivistima, kao da Oni Koji Treba to već ne znaju. Bajdvej, najnoviji Qrirov atomski zdesna ne bi bio osobito sporan, samo kad njegova struktura ne bi podsećala na one kadgod popularne viceve „Radio-Jerevana“: pod naslovom „Ustaški jatak“, ilustrovanim njenim portretom, Qrir ne optužuje Ivanu D. M. nego njenog oca Antuna; dalje, njen otac Antun nema veze s onim za šta ga optužuju; naposletku, Ivanin otac se uopšte ne zove Antun… Dakle, ako zanemarimo ovih par sitnica, radi se o posve verodostojnoj i relevantnoj informaciji, ništa manje pouzdanoj od one da Rtnjem špartaju vanzemaljci ili da neupokojeni duh Branka Radičevića noćom vileni Sremskim Karlovcima i plaši odocnele snaše.

Kako god bilo, ko je kriv Ivani Dulić-Marković što je em živa, em žensko, em Hrvatica? Da je, naime, odavno mrtva, da je muško, da je Srbin i da ima popularno-pučku reputaciju „srpskog junaka“, u njenu bi odbranu lično ustao takav moralni i intelektualni gorostas kakav je Nikolić Tomislav. Baš kao što je odlučno ustao u odbranu Kraljevića Marka od Ramba Amadeusa (kakvo je to, bre, ime?! Sačuvaj Bože! Trebalo bi ispitati je li taj đilkoš uopšte Srbin! Moraću taj problem da iznesem na sledećem poselu Centralne otadžbinske uprave) i zlih reklamokrata koji se za račun tamo nekakve banke sprdaju sa jednim časnim srpskim vitezom i div-junakom, džarajući tako dušmanski po Našim Najsvetijim Nacionalnim Osećanjima. Naime, jedini čovek koji nije stekao nadimak „grobar“ zato što navija za Partizan, izvoleo nam je čvrsto obećati – i to na promociji (čuj, promociji!) nove ture ukoričenih mudrosti Šešelj dr Vojislava – da u Srbiji kojom će vladati radikali „niko neće smeti da se sprda s likom i delom Marka Kraljevića“! Ne bi li pokazao svoju legendarnu demokratsku širokogrudost, T. G. Nikolić je čak i samog sebe ponudio kao ličnost pogodnu za sprdnju i zavitlavanje, ali nemo’ neko Marka od loze Mrnjavčevića da mu je dirao, ima da radi kašika, a možda i lopata! E sad, kada bi Nikolića & co. bilo moguće ozbiljno shvatiti, tj. doživeti ih kao ljude koji nešto-misle-o-nečemu, onda bi imalo nekog smisla podučavati ih pod stare dane banalnim istorijskim činjenicama: da Kraljević Marko nije nikakav div-junak, kako tvrdi tradicionalno psihodelična pučka mitologija, nego prozaični velikaš iz doba dekadencije i pada srednjovekovne srpske države, „legionar“ koji je ratovao i naposletku poginuo kao turski vazal i vezir. Čemu se toliko uzbuđivati zarad takve ličnosti, koja bi trebalo da bude najspornija upravo sa stanovišta radikalskog proklamovanog „seta vrednosti“? Dobro, znamo da se Nikolić družio s knjigom jedino u nužnoj samoodbrani (od komaraca, recimo: kad fljusneš dosadnog zujavca Balzakom, ostane samo mrlja!), ali mogao je barem Vučić da mu došapne reč-dve, da mu se stariji radikalski brat ne blamira…

Sve to bi, kažem, bilo tako kada bi radikalima i sličnima bilo stalo do činjenica, kao i do svih boljih vrednosti, znanja, običaja ili standarda javne komunikacije. Kako to, avaj, nije tako, onda Nikolićev (ne)promišljeni ispad treba čitati u ponešto drugačijem ključu. On nam, naime, poručuje – lepo od njega što je tako otvoren i iskren – kako u Srbiji „kojom će vladati radikali“ obični, stvarni, konkretni i živi ljudi nisu važni i njihov „lik i delo“ ne podleže zaštiti ni od najmonstruoznijih, nimalo bezopasnih izmišljotina, a ukoliko su po bilo čemu nesimpatični njegovoj bratiji („pogrešno“ misle ili su se pogrešno rodili, kao vicepremijerka iz Subotice), onda se o njima može mašala masno i bahato lagati i lupetati, kao što su Šešeljevi pitomci već činili („i opet će, ako bude sreće“). Ništa drugo, uostalom, poslovično negadljivi Qrir nije uradio doli verno sledio matricu koju su promovisali Krasić Zoran i društvo iz radikalskog skupštinskog ćoška.

Da rezimiramo: Srbija iz radikalskih snova ona je u kojoj normalan čovek & građanin nema nikakvo pravo na zaštitu od najbesramnijeg ponižavanja i šikaniranja, ali zato polumitološka bića poput pučki idealizovanog lika Kraljevića Marka imaju biti zakonom i topuzom zaštićenim Svetinjama, naravno, ne zbog njih samih, nego zato što se svaka diktatura zasniva na Nedodirljivim Simbolima; neupitno poštovanje dotičnih naprosto je vežbanje podaničke poslušnosti. Eto, sva sreća da imamo demokratsku vlast, pa ćemo toga biti pošteđeni? Wrong: ova i ovakva vlast svojom jalovošću i pasivnošću utire put haotičnoj i proizvoljnoj populističkoj diktaturi, makar i u light varijanti. Dešifrovana poruka koju ona ovih dana šalje glasi: Vlada koja ne može, ne ume ili neće da zaštiti ni sopstvenu potpredsednicu, svakako se neće baviti zaštitom onih koji su – ili bi mogli biti – izloženi istoj ili srodnoj vrsti mržnje i besa, a pri tome ne poseduju nikakvu društvenu moć. U takvim okolnostima, pravo da vam kažem, pre bih se pouzdao u zaštitničke moći Ramba Amadeusa!