Kulturni gnevnik – 17. jun 2023.

Građanka Gorica Dodik, mezimica Miletova, jako se uzrujala zato što će na jednoj teatarskoj smotri u Banjaluci gostovati – to jest, u međuvremenu je i gostovao – Sarajevski ratni teatar (SARTR). A kad se Gorica uzruja, to ne može biti samo jedno individualno uzrujavanje, nego mu se najavom bojkota tog gostovanja pridružio ceo tamošnji tzv. javni servis, koji je takođe mezimac Miletov, mada ga on nije napravio. Ili pomalo jeste, kako se uzme.

Da neće ovi iz SARTR-a “možda da donesu i ratne zastave”, zdvajala je uzrujana Gorica po tviterima i širila moralnu paniku uz i niz Vrbas. Nemam pojma šta su to “ratne zastave” jednog pozorišta, ali izgleda da ih nisu doneli. Čak ni predstava koju su igrali nije imala veze s ratom. Mada, i da jeste, šta bi tu tačno bilo pogrešno?

Stvar je, međutim, u tome da jedno sarajevsko pozorište za izvesnu vrstu srpske pameti ne sme da se zove “ratno”, iako je osnovano u apsolutno nenormalnim i nezamislivim uslovima ratnog Sarajeva – pa se zato tako i zove. Jer, svaka “ratnost” bilo čega sarajevskog odmah podseća na najveću, najdugovečniju i najapsurdniju kalvariju bosanskog rata, a to nečistim savestima koje ne znaju i ne shvataju ništa o vlastitoj nečistosti, ali instinktivno osećaju da ih nešto svrbi, odmah zvuči kao prozivka koja nikada neće prestati.

A kad malo razmislim, i dobro je da ne prestane. To je ono što Kundera naziva “borbom pamćenja protiv zaborava”. Da bi pamćenje pobeđivalo, dovoljno je ne pristati na laž, koja je zaboravu pravo ime.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com