Taman kad je postalo zanimljivo, Mujo Lopov, veseli robijaš, maloprivrednik i grobljanski proizvođač JUL-ovskih mrtvih duša iz Subotice, odustade od briljantne ideje da bude predsednik Srbije, i odreče se te počasti u korist Vojislava Koštunice! Izborni štab aktuelnog predsednika imaginarne države, koliko vidim, umudreno ćuti, kanda mu je malko neprijatno, a opet, nije red odbiti čast, poklonjenom konju se u zube ne gleda, pa makar poklon nosio i krajnje nezgodan nadimak… Razumem ovu marketinšku nelagodu ekipe koja je smislila, vala, genijalnu ideju da omili „narodu“ njegovog staro-novog predsednika tako što će mu ovaj stalno govoriti „vala“, ali bi mi nekako bilo draže kada bi se nelagoda zbog čudnih saveznika manifestovala na nekim malo ozbiljnijim slučajevima.
Ovo je, naravno, pre svega priča o (javnom) jeziku, jer u njemu je sadržano sve što treba da znate o svakom akteru javne scene koji vam se samozatajno nudi za predvodnika i Spasioca: prihvatanje i kooptiranje ili, pak, odbijanje i distanciranje od određenih diskurzivnih praksi najpouzdaniji je način preciznog (samo)pozicioniranja na „sceni“ i najubedljivija moguća „poruka“ ljudima koje želite da privučete – kao, bogme, i onima koje želite da odbijete od sebe. U tom je smislu i Vojislav Koštunica prihvatanjem međeđeg zagrljaja sa Veljom Ilićem (uz sav od njega već posve neodvojivi prateći bagaž trogloditske jezičke kulture, koja veselo evocira uspomene na sva najšarmantnija mesta miloševićevsko-šešeljevske retorike, protkane nizom dragulja iz muzejskog fundusa fašističkih i boljševičkih jezičnih praksi) poslao svima nedvosmisleni message: nema te izvitoperenosti i perverzije „patriotskog diskursa“ koju neću rado kooptirati u svoj Sistem i čija mi podrška neće dobro doći u mojoj borbi za tron! Hm, zar nismo onaj famozni „makijavelizam“ do sada pripisivali nekom drugom? O, da. Ali, ovde se, biće, i ne radi o makijavelizmu – i to je ono najstrašnije! – nego o iskrenim ubeđenjima: ništa što je Koštunica govorio i činio tokom devedesetih ne pokazuje nam da je on u „govoru mržnje“ ikada video bilo kakav ozbiljan problem. Čovek je, uostalom, prespavao i mnogo strašnije i „opipljivije“ stvari od pukog naci-laprdanja, ili se čak otvoreno bratski solidarisao sa nekim od najogavnijih poduhvata te ere, poput „zaokruživanja srpskih etničkih prostora“ (što je isprazno i pompezno lažiime za više nego organizovana i sistematska ubistva, progonstva i pljačke stotina hiljada Inovernih). Ne treba nikada zaboraviti da govorimo o predsedniku stranke koja je u ozvaničenom posestrimstvu sa bosanskim SDS-om, strankom izraslom na „idejnim“ i praktičnim postavkama karadžić-mladićevske potkulture genocida.
Da se ovde ne radi o pukim „gresima prošlosti“ koje, eto, na svetlost ponovo izvlači tendenciozno zlopamćenje jednog novinskog kolumniste, najbolje potvrđuje nova serija šljiskavih nusprodukata mentalnog varenja Velje Ilića, izrečenih upravo prilikom sklapanja političkog braka s Koštunicom, a koje je potom naš kandidatski đuvegija muževno uzeo u zaštitu. Tom smo prilikom, naime, mogli na naučimo iz mudrovanja vazda lucidnog Velimira (Bate) „Svi Će Mi Pušite“ Ilića kako je ovaj sklopio sojuz sa Koštunicom jerbo je dotični „Srbin i Šumadinac“, a to je „srpski nacionalni interes i sve patriotske snage moraju stati pod jedan, srpski barjak“; potom smo poučeni da su „mediji u Srbiji blokirani od antisrpskog ološa“ (Bojiću, gde si?!), da je B92 „izdajnička televizija na kojoj rade srbomrsci“, i koja prati samo „onog antihrista Labiku“, te da su njima važne samo „te antisrpske i sektaške organizacije, koje su došle i pod firmom građanske opcije razbucavaju Srbiju“ (v. „Danas“, 6. 9. 2002). Ovu količinu i kvalitet stanovitih tvari koje obično ne izlaze iz usta nije u jednom danu i jednom (za)dahu proizvodio ni ozloglašeni julovsko-radikalski trust primozgova na vrhuncu svog bezobrazluka. Na sve to, megjutoa, Koštunica odmahuje negovanom rukom pokrivenom svilenom čipkastom rukavicom „umerenog nacionalizma“, ukazujući da se pravi Problem zapravo krije negde drugde: „Oni koji su istakli to pitanje govora mržnje i sami vrlo često govore govorom mržnje. Dok taj govor mržnje ne pronađu u jednom broju takozvanih nezavisnih listova i glasila koja se busaju u svoja prsa, ili nekih glasila iza kojih direktno stoji predsednik Vlade Srbije, prosto nema nikakvog razloga o svemu tome raspravljati“, Koštunica dixit, dodavši i to da su sramne Ilićeve izjave, eto, tek „neposrednost u govoru“, karakteristična za srpski jezik (v. izveštaj FoNeta u „Blicu“, 7. 9. 2002). E, sad, kada bi neko na to odvratio da Koštunica priča gluposti ispod svakog moralnog i intelektualnog nivoa i da je očigledno izgubio svako osećanje stida, da li bi i to moglo da prođe kao „neposrednost u govoru“ karakteristična za srpski jezik?! A?!
I baš je tu, dakle, kvaka ove današnje Priče O Jeziku kao Priče O Stvarnosti: ovim zaštitničkim prigrljivanjem fašistoidnog diskursa pokušava se – sa „najvišeg mesta u državi“! – legitimizacija totalitarnih jezičkih praksi, provučenih kroz bajagi ublažavajući rastvor „umerenog i legalističkog“ parapatriotizma; pažnja se, pak, odvlači tako što se prstom pokazuje na „drugu stranu“, dakle tako što se – hinjenim puritanskim manirom gospođičkih internata iz ranog XIX veka – „jezik mržnje“ tobože detektuje u (oštrom) reagovanju na fašistoidni diskurs. Ovo podseća na vekovima usavršavanu kulturu odbrane počinilaca u kojoj je, recimo, silovana uvek kriva za ono što joj se desilo: nosila je kratku suknju, smeškala se zavodljivo, išla sama kroz šumu a nije Crvenkapa… Počinilac je, dakle, bio izazvan. Inače je duša od čoveka. Pravi domaćin…
Izabravši jezik kojem će dati legitimitet, Koštunica je izabrao Svoju Stranu Sveta. Na taj način, on je porušio jedne mostove (okruga Koštunići) i izgradio druge: uništivši preostale spone sa jednom stranom Velikog Svetonazornog Raskola, on je porušio i preostale sumnje, rezerve i prepreke na „drugoj strani“ (od svih frakcija „starog režima“ do disperziranih ratničko-pljačkaških potkultura), koja sada ima sve razloge na svetu da mu srdačno poželi welcome to the jungle. A tamo, zna se: ko najglasnije urlikne postaće novi Tarzan. Čitin identitet je ionako već poznat!
