Novo pakovanje srpskog političkog špila: Ko ima džokera u rukavu
Ohrabrena merenjem političkog rejtinga i uspehom na lokalnim izborima, u nekoliko poslednjih meseci, Demokratska stranka već računa da će na predstojećim parlamentarnim izborima pobediti Srpsku radikalnu stranku, odnosno da će pojedinačno biti najjača stranka u Skupštini. Nije bio dug put od tog kuraženja do puštanja balona o kandidovanju Borisa Tadića za ulogu premijera u novom pakovanju srpskog političkog špila.
Dobrim delom put je trasiran i nedorečenošću oko sinhronizovanih izbora, odnosno otporom da se istovremeno raspišu parlamentarni i predsednički izbori, što bi, ruku na srce, bilo logično. Ako ne zbog drugih razloga, onda zato što bi to bilo racionalnije, jeftinije i politički primerenije. Izbori su posledica ustavnih promena koje zadiru i u ovlašćenja i položaj predsednika, pa samo sitni, kalkulantski razlozi mogu rukovoditi one koji bi te izbore da razdvoje i da tu stvar mrcvare, tobož’ zbog nezgodnih datuma i raznih svetkovina koje padaju krajem godine, a predsednički izbori su dvokružni pa dušebrižnici ne bi narodu da pokvare božićno slavlje.
Osim te računice u predizbornim kalkulatorima Demokratske stranke, verovatno i politička analiza pokazuje da su ustavnim promenama povećani kapaciteti premijerskog mandata, a umanjeni su predsednički, makar zbog okolnosti da neposredno biranog predsednika sada mogu smeniti i poslanici u Skupštini Srbije, dvotrećinskom većinom, ukoliko Ustavni sud utvrdi da se Predsednik ogrešio o Ustav. Ali, i da nije ovoga, jasno je da veća moć potiče iz premijerskog položaja, pa ako već u Demokratskoj stranci veruju da su trenutno najjača snaga, s primerenim koalicionim potencijalom, onda je sasvim logično da svog najvažnijeg člana guraju na najvažnije mesto u srpskoj politici.
S druge strane, ljudi iz relativno bliskog Koštuničinog okruženja, a bogami i iz kabineta, još ne raspremaju fioke i naokolo šire uverenje da će s Koštunicom, kao selektorom, igrati i novu rundu kvalifikacija za evropsku ligu.
Opšte je mesto srpske političke mitologije da su se Koštunica i Tadić, uz kormilarenje međunarodnog faktora, dogovorili o podeli izbornog profita, ali, rekao bih, da je možda bilo namigivanja, značajnog klimanja glavom i sličnih ritualnih kretnji, ali da nečeg što bi bio čvrst dogovor nema i neće ga ni biti dok se ne izmere na izborima.
Tadićevi verovatno procenjuju da aktuelni predsednik ne bi imao većih problema da obezbedi novi mandat na istoj funkciji. Još se ustežu da mu predlože da odmah po referendumu podnese ostavku i uđe u premijersku trku, jer ti rejtinzi i relativni uspesi na lokalnim izborima nisu baš neka stopostotna garancija za uspeh u toj izbornoj disciplini. Svaki plan, uostalom, može biti pokvaren i nekom „neprincipijelnom“ koalicijom između Koštunice i Tomislava Nikolića, pa bi se moglo dogoditi da ako Demokratska stranka i bude najjača stranka to bude dovoljno tek za ozbiljan opozicioni blok, kakav je sada položaj Srpske radikalne stranke, a da se izgubi i ono što sada izgleda izvesno – predsednički mandat.
Maliciozna računica: Koliko, u parama, vredi poslaničko mesto
Ne vidi se da sada neko puca na predsedničko mesto. Kao da ga prepuštaju Tadiću. Fokus svih stranaka jasno je usmeren ka parlamentarnim izborima i ako uspeju da ih razdvoje od predsedničkih izbora računaju da bi Borisa Tadića, kao predsednika svih Srba, uključujući tu i Koštunicu i Nikolića, mogli ograničiti u vođenju izborne kampanje Demokratske stranke.
Glavna politička bitka vodiće se za 250 mesta u parlamentu. U raspravi o Predlogu ustava, čije su vrednosti osporavane najčešće paušalnim ocenama, tek sada, u finišu, pomenute su i teme koje suštinski pripadaju racionalnim argumentima osporavanja ustavne materije. Jedna od tih primedbi je na broj poslanika – 250. O tome pišemo opširnije u ovom broju, a suština je u tome da je parlament sa toliko poslaničkih stolica preglomazan za Srbiju. Sve se ovde nekako smanjilo, samo broj poslanika ostaje isti, valjda kao nagrada partijskim nomenklaturama.
Po nekim evropskim standardima do kojih se stiže vađenjem kubnog korena iz broja stanovnika, ili tako nekako, dolazi se do poželjne veličine parlamenta, a to bi za Srbiju bilo između 160 i 190 poslaničkih mandata, u zavisnosti od toga kako brojimo žitelje Kosova.
Ne bih da sitničarim oko uštede na tih, recimo, 90 poslaničkih duša, gladnih dnevnica, plate, paušala, toplog obroka, troškova puta, slave i imuniteta, ali bi smanjivanje broja bio dobar znak da se u Srbiji domaćinski razmišlja, tim pre što bi sa stanovišta tehnologije vladanja i definisanja stranačkih mandata u Skupštini sve bilo isto. Naime, druga ozbiljna primedba na ustavno rešenje jeste što, istina uvijeno, mandati pripadaju ekskluzivno strankama, pa je to neke od analitičara navelo da govore da se takvim rešenjem uvodi partokratija i da to vodi ka vladanju i donošenju zakona na osnovu dogovora stranačkih lidera, pa ispada da je maltene svejedno da li ih je u parlamentu petoro ili dvestapedesetoro. S tim partokratskim rešenjem poslanici su u stvari mrtve duše, a praviće se da nisu mrtvi. Boriće se za svojih pet minuta televizijske slave, takmičiće se u lepoti ili žestini interpretacije partijskih stavova koji ih ne obavezuju samo programski i moralno, što bi bilo u redu kad su već obukli dres svoje stranke. Biće sada, ako Ustav prođe, vezani činjenicom da mogu odmah biti smenjeni bez prava da se žale Ustavnom sudu.
A da tih 250 mesta ima neku opipljivu vrednost vidi se iz odštetnog zahteva koji su pre desetak dana Ksenija Milivojević i Goran Paunović, bivši poslanici G17 plus, podneli Evropskom sudu za ljudska prava u Starzburu zato što im je Izvršni odbor stranke uzeo mandate kad su se ono sukobili oko Labusove ostavke. Oni traže po sto hiljada evra. Maliciozna matematika mogla bi da kaže da je izgubljena godišnja dobit poslanika oko 50.000 evra, jer su pomenutim tužiteljima mandati oduzeti, teorijski barem, dve godine pre regularnog isteka roka.
Ne znam tačno šta piše u odštetnom zahtevu. Možda tu ima i para za narušavanje ugleda i duševni bol, a mojoj mizernoj matematici malih brojeva verovatno se smeju oni koji su trgovali s Bogoljubom Karićem, ali i drugi poslanici koji opipljivije od mene znaju koliko je taj posao unosan.
Stoti povod za isto pitanje: Kada će građani efikasno kontrolisati vojsku
To, o unosnosti posla, znaju i stakloresci. Tako je u Paraćinu i Ćupriji, kao i okolnim mestima pogođenim eksplozijom silnih hiljada tona neovlaženog baruta, cena stakla skočila za 70 odsto. Hteli ste tržište, ponudu i tražnju, pa sada – platite. Na moru se južnom vetru raduju samo stakloresci, ali mene u ovom slučaju privlači nešto sasvim drugo, dugoročno bitnije od notorne činjenice da se profitira na ljudskoj nevolji.
Sasvim iskreno, Saša Paunović, gradonačelnik Paraćina, u emisiji „Kažiprst“ Radija B92, na pitanje voditeljke da li je opštinska vlast znala nešto o tome da se Paraćin i okolina nalaze na buretu baruta, odgovara da bi takvo pitanje dan pre nesreće bilo tumačeno kao akt neprijateljstva, izdaje i neprimereno mešanje građana u poslove koji im, navodno, ne pripadaju. Nisam verovao da je ta šinjel logika još prisutna u Srba.
Jedna od temeljnih kritičarki Predloga ustava, pravnica Vesna Rakić-Vodinelić tvrdi da je pitanje civilne kontrole nad vojskom površno obrađeno. „Podrazumevam da… kontrola pripada parlamentu, ali ustav treba da kaže koje su poluge te kontrole“, kaže Vesna Rakić-Vodinelić. Nisam mnogo zainteresovan da li će to biti rešeno ustavom ili zakonom, ako najzad pronađemo polugu da vrata kasarne ne budu kapija koja razdavaja dva sveta: građane od njih.
