Ima nešto u govoru tela i grimasama pripadnika Vučićeve partijske vojske što ih odmah odaje: drčni su, osorni, nadmeni, bahati, nepristojni, mašu parama, ponašaju se kao da im se sve može jer za njih pravila izvan stranke ne postoje. Prepoznajete ih lako na ulici, pre svega u saobraćaju gde se silom prilika mešaju sa običnim ljudima u svojim skupocenim vozilima. Po načinu na koji voze, skreću gde se ne sme, besomučno trube, svađaju se i hoće odmah da se obračunavaju prvo što ti nekako padne na pamet je „magarče naprednjački“. Osećaj nedodirljivosti lako udari u glavu.
Nisu, naravno, svi takvi, daleko od toga, ali utisak je da većina onih koji se danas u Srbiji tako ponašaju jeste na ovaj ili onaj način pridružena SNS organizaciji.
Najnoviji primer je producentkinja televizije Pink Nina Kovačević osumnjičena da je u stanju teškog pijanstva sa 1,51 promila alkohola u krvi u ulici Vojvode Stepe u Beogradu na pešačkom prelazu pregazila petnaestogodišnju devojčicu i nanela joj teške telesne poverede. Žena je prethodno imala 33 prekršajne prijave i 11 osuđujućih presuda zbog kršenja saobraćajnih propisa, a i dalje je imala vozačku dozvolu i vozala se pijana naokolo.
Mada je privedena, i Tužilaštvo je pokrenulo istragu, jer je prekardašila i sve isplivalo u javnost, advokata Borivoja Borovića ne čudi da joj ranije nije bila oduzeta vozačka dozvola jer je ona pripadnica pinkovske mašinerije, uposlena u naprednjačkoj uslužnoj delatnosti. On je podsetio na to da je sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića pre jedanaest godina u džipu BMW X6 vozeći neprimerenom brzinom usmrtio sedamnaestogodišnju Andreu Bojanić i pobegao sa mesta nesreće. Aleksandar Mitrović je bio kažnjen sa 12 meseci kućnog pritvora sa nanogicom i zabranom upravljanja motornim vozilom na godinu dana. Borović je izrazio bojazan da bi na kraju balade slična kazna mogla da bude izrečena i producentkinji Pinka.
Odani i nagrađeni pešadinci
Posebno je to nadahnuće nadmoći i bezobzirnosti, naročit osećaj da ne samo da možeš da se nekažnjeno našljokaš i sedneš za volan, već da onda ne voziš sporo i obazrivo kao penzioner vikendom, nego odvrneš muziku i jurcaš besomučno, kako su to opisali očevici na Voždovcu.
Nije ovde reč o naprednjačkoj eliti koju nećete sresti nigde inkognito, u prodavnici, recimo, ili u Grmeču. Ako se pojave, tu su telohranitelji, svita ili makar kamere da se režira predstava kako su i oni, eto, isti kao običan narod. Oni imaju svoje kafane, svoje klubove, svoja zatvorena mesta.
Ovde je reč o naprednjačkim pešadincima, servisnoj kompaniji, ljudima koji se osećaju delom privelogavane kaste jer su uz dobru nadoknadu upregnuti u mašineriju, čiji osećaj superiornosti prozilazi iz nadmoći Šefa, zbog toga što poznaju nekoga ko poznaje nekoga ko će da okrene nekoga da sredi šta treba da se sredi za odane sluge. I da ih vadi iz govana kada prigusti.
Vlast čuva svoje
Odanost Vučiću i naprednjačkoj kasti mora da se dokaže po principu „moja čast je moja odanost“, a sistem kupljene vernosti je održiv samo dok režim čuva svoje, ne da ih, ne prepušta organima reda i gonjenja po bilo koju cenu, već čak i posle raznoraznih razotkrivenih svinjarija nagrađuje, kao Batu Gašića, ili Vulina, ili onu direktorku izbačenu iz Laze koja je postala državna sekretarka.
Neda armija SNS-a ni Koluviju, ne kažnjava ni Dijanu Hrkalović, niti Nešu iz Beograda čak ni posle njegove nestašne neposlušnosti, ako se brzo pokaju, zaćute ili opet počnu da pričaju šta im se kaže.
Taj osećaj pripadnosti dominantnom plemenu, klubu, interesnoj organizaciji, poruka sa vrha vlasti da si zaštićen kao beli medved ili krava u Indiji dok izvršavaš naređenja, za šta si plaćen, dovode do provale nasilja u društvu.
Jer znaš ti ko sam ja!
Iz te psihopatologije svakodnevnog života proizlazi da ona individua iz Telegrafa može da umisli da joj se može da udara Vuka Cvijića zato što joj se ne sviđa šta piše, tako oni roditelji nemaju zadršku da fizički nasrnu na nastavnike uz borbeni poklič „jel znaš ti ko sam ja!“ jer u svesti ili podsvesti tinja da će već moći da pozovu nekoga, ko zna nekog, ko će već sve da sredi…
Kum Petrović na kokainu u Meklarenu, onaj direktor iz Lučana, Jutka, sin Pane koji divlja po Beogradu, Zoran Babić u slučaju „Doljevac“, Simonović iz Grocke koji naređuje da se nezgodnom novinaru zapali kuća, Milan Radoičić, Šapićevo nadzidavanje bez dozvole, ono Mitrovićevo megalomansko zdanje na Dedinju, deca, braća, sestre, tetke naprednjačke vrhuške…. Gledaju sve to mali partijski vojnici, doskora ništavni, pa preko noći privilegovani i bogati kao kolaboracionisti okupacione sile, pa se u paćoti cipelama iživljavaju nad onima u koje su do pristupanja Partiji gledali odozdo, iz svog blatišta.
Pravda jednaka za sve, strah od zakonskih sankcija su zajednice u kojima je vladalo pravo jačeg uveli u civilizaciju. Kada tog straha nema onda dobijete ovo čemu u Srbiji svedočimo. Šljam koji je dobio neke povlastice i nekakvu vlast pa bubri dok se hrani strahom drugih, može da se obuzda samo kada sam počne da strahuje da će snositi posledice za svoja nedala.
