Ako vam kažem da je sport odličan lakmus za mentalno-kulturno stanje jednog društva, opravdano ćete me optužiti za (zlo)čin otkrivanja tople vode. Srećom, uvek nove forme koje poprima lokalno, tek naizgled „sportsko“ ludilo, beskrajno su inventivne i zabavne, otuda i nepresušno inspirativne.
Pogledajte famoznog Petković Iliju, The Selektora: Argentinci ga napune sa šest golova, a on za to optuži novinare i sve druge stvari, bića i pojave u vidljivom svetu, osim sebe samog; avaj, u čemu se taj pristup „strukturalno“ razlikuje od najnovijeg bizarnog ispada premijera Koštunica Vojislava, koji uvređeno optužuje EU i ostale Belosvetske Moćnike što bandoglavo i dosadno insistiraju na obavezama Srbije? Ako je sport, na kraju krajeva, „ipak igra“, šta reći za infantilno ponašanje prvog čoveka izvršne vlasti jedne zemlje?! Ko će njemu napokon da saopšti da nije odabrao baš najbolje mesto i vreme za poigravanje živcima i elementarnom pameću svih živih, unutar i izvan ove tužne zemlje?
Slučaj drugi: pobiju se žandarmerija i navijači na košarkaškom derbiju u Pioniru, i svi mediji danima trube samo o tome, razglabajući (s razlogom) do u tančine sve od policijske brutalnosti do navijačkog divljaštva, ali jedan dražestan detalj u svoj toj fertutmi prođe gotovo sasvim nezapaženo, valjda nedostojan bilo čijeg osvrta: ovdašnji navijači – nismo do sada znali, oprostite našoj neupućenosti u tu plemenitu urođeničku tradiciju – imaju običaj da časte, da l’ policiju ili jedni druge, kesama sa mokraćom?! Čuj tog iskonskog veselja, fljusneš koji decilitar pišaće na čoveka, kesa pukne pa ga poškropi i okadi kao kakva paganska „sveta vodica“, a ti na sedmom nebu! Doživeo životno ispunjenje kroz ispražnjenje! Pretpostavljam, naime, da ti gulanferi časte svojom, homemade originalnom, „neprskanom“, svojeručno i s ljubavlju kesiranom ispišotinom. Šta misliti o bazičnom vrednosnom poretku u društvu u kojem ni stvarno ni simboličko zapišavanje Drugog ne predstavlja čak ni zanimljivost vrednu posebnog notiranja, a kamoli fenomen o kojem će se razgovarati – jok more, pišaća, pa šta! Ne podseća li vas ta normalizacija i legitimizacija javnog izlučivanja na ono što gledate po do posvemašnje kretenoidnosti prostim skupštinskim i televizijskim polit-laprdaonicama, gde se meraklijski secuje i seiri glede suptilnih filozofskih finesa: ko je ustaša, ko majmun, a ko tek najordinarnije govno, a sve to „u ideološkom smislu“, jakako?
Pa opet, ako ništa drugo, o ovim se stvarima makar (kako-tako) govori i piše. Za to vreme, oni najdublje patološki (epi)fenomeni prolaze posve anonimno, naročito ako se odigravaju negde daleko od prazilučkog glamura oronule „prestonice“. Recimo, „čak“ u Bačkom Petrovcu: u tom su se gradiću, svojevrsnom središtu vojvođanskih Slovaka, u okviru neke žnj-šnj lokalne fudbalske lige 4. juna sastali ugledni suparnici Slovan iz narečenog Petrovca i FK Maglić iz obližnjeg Bačkog Maglića, jednog od onih karakteristično ustaničkih mesta o čijoj se kulturno-vrednosnoj mikroklimi bar u Vojvodini, hvala na pitanju, zna i više nego što se ikada želelo (sa)znati… Elem, grupa od dvadesetak maglićkih bilmeza uporno je usklikivala s ljubavlju „Ubij, zakolji, da Slovak ne postoji“, domaćini su se na to žalili prisutnim policajcima, a ovi su se entuzijastično pravili blesavim, preporučujući tu originalnu mentalnu tehniku i uzbuđenim Petrovčanima. Osim jednog teksta u novosadskom „Građanskom listu“ niko izvan Petrovca o tome ne piše i ne govori ništa, za tradicionalno autistične i dozlaboga beoprovincijalne beogradske medije to uopšte i ne postoji. I tako se krug sistematske, svesno ili nesvesno pokroviteljske ignorancije Zla savršeno zatvara, a za to će vreme lokalni Mudraci s prstom u nosu razglabati o ekstremizmu i fašizmu na „strašnom“ primeru u zlo ogrezlih i genocidu odanih „Žena u crnom“, recimo.
Šta je ono što je zapravo na sunce izronilo iz epicentra mentalne magle onih nadrndanih maglićkih mentolčića? Imam dojam da se radi o radikalnom performansu koji je napokon do krajnjih konsekvenci doveo jednu „paradigmu“. Taj je performans, naime, do balčaka razgolitio samosvrhovitu, „larpurlartističku“ prirodu rituala mržnje, ništa manje nego one mokraćne porcije iz Pionira. Tim je ritualima nacionalizam idealno pogonsko gorivo, ali i on je već upao u posve dekadentnu, otvoreno idiotsku fazu, pa se ili samoponištava i samoparodira kroz „unutarplemensko“ simboličko ubijanje ljudskosti u Drugom (slučaj Pionir), ili proglašava svojevrsno stanje permanentnog verbalnog genocida protiv svake Različitosti, kao u Petrovcu. U „običnim“ slučajevima, nacionalistička se imaginacija poziva na „istorijske revandikacije“ kroz neku vrstu „starozavetne pravde“, ispunjive samo tako što će se, recimo, „ustaše“ i „četnici“ do kraja sveta i veka koljuckati, a sve sa bolno neostvarivom krajnjom svrhom da Onaj Drugi više „ne postoji“. Samo, u slučaju „Srba“ i „Slovaka“ to je bespredmetno: nema nikakvih „istorijskih računa“ između tih etnosa, a ni između njihovih matičnih država, nema ama baš nikakve osnove makar i za najblentavije isfabrikovani „istorijski“ ili savremeni konflikt. Zašto onda da „Slovak ne postoji“?! Nema drugog konsekventnog odgovora do ovog: zato što postoji. A ne bi trebao da postoji, samim tim što „nije Srbin“. Više se niko i ne pretrže oko izmišljanja nekog drugog razloga. Dalje i niže od ovoga jedva da se ima kud. Preostaje nam svima valjda još samo to da se pre svakog napuštanja kuće svako naoruža svojom pišaćom, zlu ne trebalo, pa nek bude što biti ne može!
