Kant iz zemzadruge

O Bogoljubu Kariću i brojnoj mu familiji možete misliti ovo ili ono, ali jedno je izvan sumnje: ex-harmonikaška družina iz Peći nikada ništa nije radila ‘nako, iz pukog ćeifa, već je uvek vodila računa o svojim interesima. Ako su nekoga javno i napadno voleli – što bi uredno obznanjivali na svojoj pretty vacant televiziji – onda je to moglo značiti samo to da je taj baja u naponu političke, finansijske i ostale moći; ako su, pak, nekoga na isti način otpisivali, bilo je jasno da ga je taj načisto ugasio, ili pak da se radi o nekome ko im je do balčaka ugazio u tanjir (slučaj Dinkić). Ukratko, ponašali su se na svoj način „racionalno“ ne mareći mnogo za umetnički dojam. Činjenica da u poslednje vreme BK televizija onako smarajuće napadno promoviše stanovitog Marjana Rističevića, veselog kućedomaćina iz Novih Karlovaca, opština Inđija, navodi čoveka da se zapita da li je tamo i dalje baš svima baš sve na broju, ili šta?! Naime, nema nijednog „racionalnog“ razloga, političkog, finansijskog ili programskog, da BK TV ovoliko bombarduje svoje nemoćno gledateljstvo milim likom i okeanski dubokim mislima ovog bećarski rastorokanog sremačkog braćele (a da ništa od toga nije sastavni deo Jerry Springer Showa, kao prirodnog TV-stovarišta za ovakve mudrijaše), tako da mi se ne može zameriti što počinjem da podozrevam da je u pitanju čist larpurlartistički akt, tj., da je Porodica S Grbom naprosto dopustila sebi (neškodljivi?) luksuz da malo zabavlja pučanstvo neumornim detonacijama autsajderskog lika koji ih svojom verbalno-civilizacijskom razbarušenošću kanda sentimentalno podseća na vlastite rane dane. Bratstvo po praziluku, šta li?! Ili možda Braća nemaju ništa s tim, nego to onaj Marić na svoju ruku eksperimentiše uvodeći žestoku konkurenciju narečenom Džeriju, ali i „Crnim biserima“?

Bilo kako bilo, Marjan se Rističević poslednjih nedelja i meseci nametnuo kao jedna od toliko nezaobilaznih nuspojava ovdašnje (para)medijske (para)scene da se od njegovih paorskih doskočica više uistinu ne mere dihat’: taj je već prevazišao iskakanje iz frižidera ili pegle na nezaštićenog i zabezeknutog građanina tako da se može očekivati da, u sledećoj fazi svog nezadrživog uspona, naskoči na čoveka odozdo i s leđa, dok ovaj obavlja izvesne sedeće potrebe, a sve ne bi li mu u četiri oka objasnio šta Misli o ovome ili onome. Osokoljen što vlastitom naprasnom slavom, što multidisciplinarno zanimljivim istupima svog šumadijskog „domaćinskog“ sabrata Velje Ilića, Rističević je ovih dana svojim lucidnim opservacijama poharao i štampanu treš-produkciju (molim lepo, ovo je žanr, a ne vrednovanje…), te je nakon sada već čuvenog psycho–killer istupa u novosadskom „Svetu“ – kojom su prilikom najviše nastradale nedužne lezbijke (koje zloupotrebljavaju svoje furune!), ali bogme i vasceli prestoni grad Beograd kao „leglo poroka“ – sremački šaljivdžija nastavio s izobilnim detonacijama u „Nacionalu“ (19. 7. 2002.), gde je lepo objasnio i produbio svoje nastupe „protiv svih vrsta nakaznosti“, analitički dometnuvši kako je program njegove gigantske stranke (Narodna seljačka, u personalnoj uniji s Draganom Veselinovom, kolektivno zvanim „Koalicija ‘Vojvodina’“) „izrazito socijaldemokratski, a nastup, kako neki tvrde, profašistički“… Džeri, gde si, bre?! Uzgred je i s divljenjem objasnio kako je Miloš Obrenović („čijom se mudrošću NSS rukovodi“) „u inostranstvo slao delegaciju od dva pismena i tri nepismena čoveka – da nepismeni kontrolišu pismene“, ‘oće ta učena tevabija gadno da zabrlja…

Ništa od svega ovoga me posebno ne iznenađuje: onomad sam, za Miloševićevog vakta, jednom ili dvaput zajedno s Rističevićem učestvovao u VIN-ovom „Pres pretresu“ kod Gordane Suše, pa nam je posle, u „neformalnom razgovoru“, nadobudni domaćin iz Novih K. zažagrenih očiju natenane objašnjavao sve suptilne finese svog osobenog političko-civilizacijskog svetonazora… Od tada – iako Hipokratom neobavezan – s osobitom pažnjom motrim na ovu živopisnu poslaničku individuu, kad to već ne čine oni koji bi trebali.

Iako je štošta od onoga što je Rističević izlupetarao proteklih nedelja (odviše) lako podvesti pod termin „fašizam“ ili već neko drugo slično ideološko i „politički korektno“ plašilo (a mi barem, s ovakvim recentnim istorijskim iskustvom, imamo sve razloge ovog sveta i da duvamo na hladno ako treba!), skloniji sam „kulturološkom“ gledanju na ovu neverovatnu nuspojavu srpske tranzicije: prazilučki Mislilac iz pitoresknog mestašceta nadomak Fruške gore rasni je izdanak jedne osobene ljudske sorte koja je svoju apoteozu doživela u miloševićevskom populizmu: to je sorta pivskih oratora pred prodavnicom – ređe zemzadrugom (zen-zadrugom!?) – koja je, pak, otelovljenje specifične panonske (a i šire, dakako) seoske potkulture raspričanih zamlata koje ne znaju ništa ni o čemu, ali o svemu Imaju Mišljenje! Skupe se tako veseljaci pred lokalnim sremagom, svako greje po jednog zidarskog rogonju u ruci, i počne freestyle filozofiranje: šta li sad sprema Buš, a šta Miladin; je l’ istina da u onoj Holandiji, gde je odvelo Miloševića, muškarci žene druge muškarce; e, moj brašo, pa je l’ si ti stvarno tako glup da veruješ da su Amerikanci bili na Mesecu – ta di kršteno čeljade mož’ leteti na mesec, i još i da se vrati, budalo seljačka?! Sve je to trik, k’o onaj mazioničar iz Segedina što je dolazio ode u selo pa testeriso onu devojku, a ona živa, posle je Joca vato za sise… U toj se potkulturi uvek nametne po jedan koji volšebno Sve Zna, mada je nejasno otkud. E, posle taj najtrtljaviji postane Narodni Poslanik i Javna Ličnost… Tako i naš veseli Marjan: pitajte ga nešto o baletu, astrofizici, metafizici, kikirikiju, bonsaiju, ekonomskim izgledima Lesota u srednjoročnom periodu, Niku Sloteru, Peteru Sloterdajku – i budite sigurni da će o svemu Imati Mišljenje! Ko takvim sokačarskim performansima nije prisustvovao, po mogućstvu više puta (ja, bogme, jesam!) bolje mu je da i ne pokušava da se bavi odlikama ovdašnjeg mentaliteta… Ako mislite da preterujem, setite se sirotog Sejde Bajramovića: njega je najbukvalnije pokupilo s filozofskog čampraz-divana pred seoskom prodavnicom i odvelo ga pravo u Predsedništvo SFRJ… Uostalom, „civilizacijski“ (funda)mentalno pripadajući potkulturama miloševićevskog populizma, i veseli se Marjan R. našao na drugoj strani verovatno samo zato što je onamo mesto Rake Radovića već bilo popunjeno!