Kandidat na Kaleniću

U starim, dobrim holivudskim filmovima iz čednih vremena dok su ljudi još okolo nosali šešire, novinari su mahom prikazivani kao stoci slična dvonožna bulumenta koja se roji, topće i gazi oko pristojnih ljudi i postavlja im moronska pitanja koja su im smislili njihovi moronski urednici ne bi li zadovoljili svoju moronsku publiku; jedini humanoidni oblik života koji je prikazivan čak i nešto gnusnijim od reportera bio je, jakako, advokat. Niko nije tražio objašnjenja zašto je sve to tako – sve je izgledalo i odviše jasno i samorazumljivo.

Tako stvari stoje i dan-danas u pravom, rasnom kapitalizmu, a to je, zar ne, ono društveno uređenje u koje smo i mi makar zakoračili – ili možda mislite da je famozna „tranzicija“ nešto drugo?! Ova, dakle, sorta novinara–komarca (stalno vam zuji oko glave i dosađuje, sve dok ga nečim ne klepite) legitiman je, ali ne i mnogo cenjen, čak prilično nižerazredan potrošni proizvod visoko razvijene info-konfekcije za jednokratnu upotrebu. No, pošto moronskom auditorijumu takve provaljene stvari odavno ne dižu adrenalin, u međuvremenu su i njegovi novinski i elektronski opslužitelji morali da mu ponude pikantnija uzbuđenja, pa se prešlo na freestyle savatavanje Medijski Interesantnih Ličnosti u najneverovatnijim, čak i veoma privatnim situacijama, te je treš-štampa razvila čitavu paparazzo–industriju. Paparaci su, pak, u medijskom svetu tretirani kao plaćene ubice u podzemlju: dobro plaćeni, ali prezreni čovekoidi kojih se normalan svet i gadi i kloni.

Elem, i „Beograd“ je konačno postao „svet“, pa je nekontrolisana invazija na privatnost i ovde postala nešto na šta se već posve normalno gleda, pa radilo se o političarima, estradnim likovima, fudbalerima ili „skandaloznom“ šik-art svetu i polusvetu. Tržište štampanog đubreta se već sasvim solidno isprofilisalo, i u tome se ne razlikujemo od bilo koga drugog; ono što, međutim, ovde i dalje nije baš uvek najjasnije jeste razdelnica između onoga što jeste i onoga što nije „ozbiljna“ štampa, a ova se, pak, od one druge razlikuje upravo po tome što se ne pača u privatni život građana, čak i kad su ovi Javne Face bilo koje sorte. Tako je ovih dana i tobože celomudrena „Politika“ objavila (13. 10. 2002) znakoviti paranovinarski medaljončić, nekakav bizarni embrion/križanac reporterskog zapisa i kvazimoralističkog komentara, u kojem se stanoviti novinar M. K. zgroženo, iznenadjeno & uvredjeno vajka i tuži čitateljstvu kako ga je strrrašno nevaspitani i neotesani građanin Bata Živojinović, zasluženo slavni glumac i još zasluženije propali političar, naružio pred brojnim zblanutim svedocima u „jednoj prodavnici na Kaleniću“. Naime, M. K. je baš tamo prišao Propalom Kandidatu i priupitao ga „šta mu je trebalo da se politički eksponira“, na šta mu je legendarni tumač saću-te-karam uloge spokojno odvratio da „a što to vas boli…“. Ove tri tačke su M. K.-ove, a ja podozrevam da se iza njih krije muški polno-reproduktivno-urinarni organ, u narodu i u filmskoj umetnosti poznat i kao kurac.

Za javni lik i delo građanina Živojinovića, čoveka koji deceniju i kusur svoj obraz zalaže za politiku jednog Masovnog Ubice, najblaže rečeno nemam lepe reči; to, međutim, nema veze s narečenim slučajem, u kojem je Bata Životinja postupio posve ispravno, čak i preterano tolerantno: na njegovom mestu, M. K.-u bih tako potprašio pete da se ne bi zaustavljao (ni osvrtao u gnevu) od Kalenića do Makedonske! Pitajte, uostalom, jednog čiču koji me je onomad presreo baš pred „Politikom“ da me izgrdi što sam mu nešto dirao njegovog idola Nikolaja Velimirovića: taj me sigurno još pamti, naročito noću! Hoću da kažem: veoma je mala verovatnoća da je građanin Živojinović ušao u „prodavnicu na Kaleniću“ zato da održi konferenciju za štampu; mnogo je verovatnije da je, da prostite, hteo nešto da kupi – jer, to je ono zbog čega ljudi obično ulaze u prodavnice – i poslednje što mu je u tom trenutku trebalo je neki tip koji će nešto da mu zvoca i da ga preslišava. Pa, mislim, nisu u braku?! „Nepristojnost“ je, dakle, u ovoj situaciji u potpunosti svojina Pitača, a Upitani je delovao u nužnoj samoodbrani! „Javna ličnost“, naime, nije i javno vlasništvo; čovek u prodavnici nije ni glumac ni političar: ne, to je samo Čovek U Prodavnici. Prepoznaćeš ga – ta, nisi slep – ali gledaćeš da to ne pokažeš, osobito ne na način koji bi mu/joj pričinio neugodnost. I možeš eventualno da ga priupitaš koliko je sati ili gde staje autobus za Pečenjevce, dočim te se ostalo ima savršeno ne ticati, jer ostalome nije ni mesto, ni vreme ni prilika.

Razlog zbog kojeg se ovde tako masovno izvoljeva smatrati da je Startovanje Poznatih sa najsomnabulnijim primedbama, idejama, predlozima i ostalim Sma(t)ranjima normalna stvar, a da po-prirodi-posla Javni Likovi imaju biti danonoćno dostupni, uslužni i službouljudni, verovatno se krije u opakoj polutanskoj mešavini seljačko-palanačkog mentaliteta (gde se „svi znaju“ i svako svakome zaviruje u lonac, krevet i buđelar, čak i ne skrivajući svoj isprazni prostački voajerizam) i bizgovski suptilnog shvatanja „transparentnosti“ javnih biografija, likova & dela, što je tobože „demokratsko pravo“, Baš Kao Na Zapadu… Tako se komarac–paparazzo–potkultura degenerično ukršta sa potkulturom seoske alapače, tvoreći teško podnošljiv mutantski amalgam provincijalno-zanovetalačke kulture u čijoj smo smradnoj utrobi na kraju „svi“ jedni s drugima prisilno i isforsirano na Jebi Si Mater, pa tako i nema tog dokonog zvrndova koji neće osetiti (i realizovati!) poriv da te negde u trolejbusu, na ulici, pijaci ili u restoranu ne ispresliša zato što radiš, govoriš, pišeš… nešto što se njemu ne dopada, a za šta on zna da ti uopšte nije potrebno, te je baš nešto rešio da te prosvetli tim saznanjem. Ama, nosi se! Ako se dotični pri tom legitimiše kao novinar, dodijavajući ti U Ime Javnosti, utoliko gore: „skandalozne hronike“ na Zapadu prepune su poznatih ličnosti koje su nasrtljivim novinarima-balegarima, paparacima i sličnim crevnim parazitima činile i mnogo gore stvari od jednog posve logičnog, tek blago narogušenog kontrapitanja (kao Bata Ž.) i zbog toga se tamo niko ne zgražava: to je Pravilo Igre! Tante Za Kukuriku! A kad sledeći put vidite Batu na ulici, pravite se da ste baš preko puta ugledali Smokija Samardžića: nije teško biti fin! U protivnom, postanite Tipični Srpski Novinar.