Kubi zacelo nije pravo što se nisam oduševio rezolucijom naše Skupštine koja je osudila ako baš nije mogla i da lično ukine sankcije kojima ih je izložio njihov sused, šta ću, poslanički viraž činio mi se odveć proziran, usput sam iznervirao i velezastupnika interesa ove prekomorske zemlje, pre tri godine javno sam priznao i Makedoniju pod njenim imenom i autokefalnost makedonske crkve, što Grcima i našem Sinodu sigurno nije izmamilo suze radosnice, gubim državu po državu, kontinent po kontinent, jednog po jednog druga. Prekjuče sam napisao otprilike „hoće li EU umeti da peva kao što su nišči pevali o njoj“, a, doći ćeš ti još koji put po vizu, ptico nezahvalna, reći će neko ko sve te moje škrabotine kao god i drugih poslenika javne reči po služb. dužnosti prati.
Pišem nepohvalno o narodnim deputatima, čitav me jedan saziv ne miriše, s prethodnim nije bilo drukčije, narodne deputate valja pomnožiti sa četiri, koliko članova ima prosečna napredna porodica, site su me partije u kojima su veleposlanici ponikli, to su već desetine hiljada duša… Vlasnik prodavnice obuće u Trifoovom filmu najmi detektiva: oseća da ga neko od zaposlenih mrzi, a ne zna ko je to (detektiva igra Žan-Pjer Leo, koji kao maloletnik zadobi četiri stotine udaraca). Meni ne treba detektiv. Sam-svoj-detektiv znam da ne zaslužujem simpatije g. Bubala: pisao sam da je svestan sličnosti sa glumcem Brstinom, što bih na sudu teško mogao da dokažem, pa kako mu se prisnila Srbija lepa kao Milka Forcan te je čim se probudio stvorio Savet za ulepšavanje slike o Srbiji sa Milkom na čelu. Ni samoj građanki Forcan ne verujem da sam simpatičan, a nikad je nisam video i mene što se tiče mogla bi biti puka medijska tvorevina, kao ona devojka na Pinku koja se pojavi pre nego što će početi film. Kosta Čavoški me na ulici ne pozdravlja (dobro, ne znamo se, ali ipak; Aleksa Buha isto), jedan fićfirić koji me je jednom uživo napao na televiziji a ja njega jedno osam hiljada puta i na televiziji i u štampi, nije pre nedelju dana hteo da mi svojom kvarcovanom glavom klimne dok sam svirao, znam da je u pravu, treba sad petsto godina on da vređa mene pa da se o narednih petsto godina dogovorimo, u pravu je što me ne voli, pa opet ne mogu reći da mi je to prijatno i da sam to najviše želeo kad sam se upisivao na Fakultet političkih nauka!
Na žulj sam stao Svetoj materi (eto, i to nije prikladna slika, samo što nisam kurje oko pomenuo), Krunskome savetu i silesiji neidentifikovanih monarhista koji nemuzikalnu i nadasve blesavu rimu ljube kao najlepši cvet pesništva („bez Kralja ne valja“), o oficirima pisao sam kao o gotovanima kojih bolje da nije nikad ni bilo; kad su sudiji ukrali službeni mobilni telefon ustvrdio sam da nijednom sudiji nije trebalo dati službeni mobilni telefon, šta će sudiji službeni mobilni, ta me osoba kao i silesija drugih sa službenim mobilnim telefonima ne može ljubiti. Kad napišem „šta će državi reklama“ zar ne ozlojedim sunarodnike koji na toj reklami marljivo rade i još marljivije zarađuju?! O Koštunici da i ne nabrajam šta sam sve pisao, možda najbezazlenije je to koliko voli pobednike. Ima on svoje voštanomoštanokoštane kultove, ali od živih bića najbolje obožava šampione koje pravo s pobedničkog postolja prima i celiva iako nikad nije pratio sport u kome su oni zablistali: Dijego Armando, Ajversone, odbojkašice, Nole, ajmo svi kod čika Voje da mu date pelcer! O Tadiću pišem kao o personi koja ne može da odoli šarmu vojne sile: smotra je za Predsednika oličenje i vrhunac lepote… Može li mu biti toplo oko srca kad to pročita? Ne mogu biti u milosti ministra Samardžića i njegovih pedesetoro mudraca, daj da rezimiram, ne vole me vlast i opozicija, nisam po volji Vladi i nevladinim organizacijama, kako beše ono što smo učili iz logike – klasa i njena negacija iscrpljuju univerzum!
Tako je. Kako sam sejao, tako i žanjem. Poneki mi šaljivdžija otkine retrovizor na kolima, tako mi i treba, lajao sam i protiv kockarluka, te pošasti kojoj ne odolevaju ni staramajke ni nejač, da sam ja igrač na sreću, ne bih li se po izlasku iz kladione (gde opet nisam dobio) s pravednim gnevom obrušio na bogohulnikov auto?!
Živim tako nevoljen petnaestak godina i taman mislim kako sam se očeličio, kad me pogodi spoznaja da me ne voli ni Crkvenjakov. Pitalo ga u „Politici“ da njegovo proizvedenie nije možda pomalo nalik na „Retrovizor“, a moj ti Sašenjka ni pet ni šest nego – kad je on radio takve stvari na RTS-u, Ljuba je u Americi pekao pljeskavice. Drugo, kaže, Ljuba popuje iz svoje lade, zar bi on mogao tako šta iz svog džipa, so, on ide peške kano Isus sve cupkajuć po punoj liniji… Da bi dokazao kako nema sa mnom blage veze, promenio mi je delatnost (pravio sam muffins!, držao sam da je to već stvar opšte kulture) i, kud ćeš gore, rekao je da vozim „ladu“! Podrio je moju smernu molbu Škodi, tj. Folksvagenu da mi pošto sam šest godina besplatno reklamirao „škodu“ ustupe jedan nov primerak na par decenija tj.dok ne stanem na zdravu nogu… Čim se štrajk u sudstvu završi, čekaće ih moja tužba sa odštetnim zahtevom: za uskraćenu „oktaviju“ petnaest hiljada evra, za uvredu moje vegetarijanske prirode i klevetu da sam stanovništvu prijateljske zemlje prodavao brzu hranu – bumo videli koliko. Jedino za duševnu patnju neću tražiti ništa, ona nema cenu, i nemoj da bi neko o njoj govorio kao o pretrpljenoj! Pretrpljeno je ono što te više ne boli, a bubotak koji sam dobio s neočekivanog mesta ne popušta evo već dve nedelje.
