Kako je Boris Tadić pregazio Moravu – Koliki su dometi političke akcije pod kodnim imenom »Svakog dana u svakom pogledu napredujemo«

Morski psi i male ribe: Izribljavanje plitke vode

Ivica Dačić, ministar policije i potpredsednik srpske vlade, morao je u subotu rano da ustane, ako je uopšte spavao u noći između petka i subote, da bi, na prepodnevnoj konferenciji za novinare, uspeo da progovori neku reč o uspesima i dometima akcije „Morava“, jer već u 19 časova i 30 minuta pojavio se Boris Tadić koji je policijsku slavu oko te akcije pravilno raspodelio – prema svecu i tropar.

Bil Klinton u Prištini ispred svog spomenika, novembar 2009. (treći deo teksta)

Kad se predsednik obratio naciji, ispalo je da je ceo taj lov na sitne dilere organizovao državni savet za nacionalnu bezbednost, na čijem je čelu on po funkciji, kao i druga nadležna ministarstva i resori, pa je od jedne policijski atraktivne akcije, na čijem čelu je bio SPS kadar, napravljen neki tobož ozbiljan posao.

Trenutno se odvija politička akcija pod kodnim imenom „Svaki dan u svakom pogledu napredujemo“, i ne bih rekao da Tadiću ide loše.

O samoj akciji „Morava“ pišu u ovom broju „Vremena“ autori koji se u materiju bolje razumeju nego što se ja razumem, ali dozvolite mi, kao amateru, da ukažem na dve stvari:

Prvo, i manje važno, jeste moj utisak da je ova akcija mogla biti preduzeta i pre dva ili tri, čak i četiri meseca, ili kad već, i da ona po tehnologiji podseća na izribljavanje stajaćih, plitkih voda. Mrežom se, naime, zajazi deo lovne površine, pa se veslima lupa po vodi kako bi se riba saterala u mrežu. To je vrsta neselektivnog lova – šta upadne, upadne.

Drugo, i mnogo važno, rekao bih, jeste napadno oduševljenje državnih organa činjenicom da o akciji, pripremanoj dve nedelje, niko iznutra nije „propevao“, odnosno dojavio sitnim ribama da tih dana plivaju u drugom kraju bare.

Možda i podsvesno, i Dačić i Tadić, isticanjem ove činjenice kao pozitivne, izrazili su narodno uverenje da je državna mreža bušna na više mesta i da s narodom dele nevericu u pogledu poštenja onih koje plaćamo da rade svoj posao.

Te dojave iz vrha države koštale su glave i Zorana Đinđića, ali on je tada bio udario na „kapitalce“ a ne na ribu pljuckavicu, pa ovo podosta napadno oduševljene nadležnih da ovog puta nije bilo „dugih jezika“ pre govori o njihovoj slutnji da ih ima i da i oni sami jedva veruju da je raskinuta sprega krupnog kriminala s državnim strukturama.

Budućnost u šampanjcu: Kako je propala Futura

Novi zakon o informisanju, kao i božji zakon, predviđa pretpostavku nevinosti. Ovaj prvi udara po džepu, drugi valjda predviđa da se grešnik kuva u kazanima Peconijevog ulja, ali, eto, đavo mi ne da mira pa moram da pitam, kako su uspešni u lovu na sitnu ribu dopustili da ih za godinu dana vlasnik Future, a osnovano se sumnja da iza raznih adresa i firmi stoji kao pravi vlasnik Stanko Subotić, zvani Cane, ojadi za najmanje 35 miliona evra?

Gde su državi bile oči, gde su bili poreski organi – nisu valjda punim kapacitetom radili na slučaju mog kolege Slavoljuba Kačarevića (vidi tekst u rubrici „Nedelja“), kad su dopustili da Futura ojadi dobar deo države i ostatka privrede.

Privremena stečajna uprava uspostavljena odlukom vlade nakon duže blokade Futurinog računa, u najvećem distributivnom i prodajnom lancu u Srbiji, sa preko hiljadu prodajnih mesta i oko tri hiljade zaposlenih, posle deset dana provere utvrdila je da je nestala pomenuta suma novca, da su zalihe na nuli, a saldo krađe ni iz daleka nije zatvoren, kao što još ne znamo ništa o mehanizmima kojima je novac iznošen iz zemlje i plasiran u neko od šampanjskih regiona Francuske.

Najveći potražioci od propale Future jesu preduzeća u kojima dominira državni kapital, čak je na spisku i Poreska uprava sa pozamašnim potraživanjem, a da ne govorimo o izdavačima štampe kojima se sada nudi da u stečajnom postupku umesto živih para dobiju mrtvi kapital giganta koji je klinički umro pred očima vlasti, a ova ništa nije videla ili se pravila da nije videla, što, svejedno kako tumačili tu nesposobnost ili slepilo, govori o nesavršenosti i selektivnosti modela kontrole nečijeg poslovanja.

Čini mi se da je važno da se u Savetu za nacionalnu bezbednost pale lampice upozorenja oko ovakvih slučajeva koji ugrožavaju egzistenciju desetine hiljada ljudi, odnosno da je posao tog saveta, podjednako kao i u sferi narko-kriminala, da se posveti izradi valjanog i fer kontrolnog mehanizma protiv pljačkanja Srbije, posebno kad je reč o povratnicima.

Veličina spomenika: Partneri i frustracije

Šta smo još imali prošle nedelje? Imali smo još jednog povratnika, ali u sferi politike. Bil Klinton, bivši predsednik SAD, obreo se u Prištini nakon deset godina i odmahivao je masi ljudi u senci sopstvenog spomenika.

Što je narod manji, spomenici su veći. Onda je muž Hilari Klinton ispustio neke politički korektne zvuke u parlamentu samoproglašene i delimično priznate države Kosovo.

U Beogradu smo imali – povratnicu. Biljana Plavšić, kao što je opisano u prošlom broju „Vremena“, doletela je iz zatvora u Švedskoj do svog stana na beogradskom Vračaru. Prolazim svaki dan tom ulicom. Prvog dana bilo je tu nekakvog obezbeđenja, sada se ne vidi. Ili je povučeno ili je diskretno.

Ali, polemike se ne stišavaju.

Povodom teksta objavljenog u „Vremenu“ stiglo nam je neuobičajeno mnogo pisama. Poruke jedne grupa autora, za koje je Biljana „carica“, svode se na gnevnu konstataciju: „Kažite autoru da jede g….“, a druga grupa nam zamera da nismo dovoljno opisali razmere srpskih zločina nad nesrpskim življem u Bosni. Od tridesetak reagovanja jedino su dva, tri uravnotežena, ne samo po argumentaciji već i po tonu obraćanja, što svedoči o potrebi ljudi da se istresu a ne o nameri da učestvuju u eventualnoj javnoj debati oko večnog pitanja zločina i kazne.

U nedelji pred nama čeka nas strateško partnerstvo sa Italijom. Toliki broj strateških partnera govori o frustraciji domaćih političara, baš kao što pomenuta pisma svedoče o stanju čitalačkog duha. Naime, Boris Tadić će posetiti Rim, a ako zbilja tu ima govora o nekoj strategiji valjda će i Fijat uplatiti onih obećanih 100 miliona evra, kao zalogu strateških planova sa kragujevačkom Zastavom.

Najzad i Mlađan Dinkić da odahne.