Na brisaču kola nađem cedulju:“Ispod žbuna koji ste pominjali u vašoj cjenjenoj rubrici čeka vas pismo, tačnije njegov prvi dio, potecite, R.“
Ne budi lenj, odem do Kikevca, zaista ispod naznačenog žbuna najlon kesa, u kesi pismo, u pismu reči: „Pođite smjesta u K. K. ulicu, 28 (napušteno zdanje), poštansko sanduče broj 12 je samo prividno zaključano – čeka vas nastavak i dalja upustva, s poštovanjem, R.“
Rečeno-učinjeno, svetlo u hodniku ne radi, iz jednog sandučeta probija se zračak bledozelene svetlosti, otvorim zarđala vratašca, unutra otklopljena metalna kutijica kao one za tigrovu mast, u njoj dvadesetak naprednih premda prozeblih svitaca od kojih najkrupniji reče: „Kutija ima duplo dno, iznijećeš nas u dvorište da idemo svojim putem, a ti na miru izvadi…“ Govorancija kojoj se nisam baš nadao iscrpla ga je toliko da se na moje oči ugasio. Ostali namah udariše u takav plač da sam jedva dočekao da ih izručim na gomilu šuta, jedan mi svitac ispade na prljave pločice haustora i poče da me gadno proklinje, ali i njegova baterija crče, u taj mah zvona sa Hrama označiše ponoć i ja požurih kući da vidim šta me čeka u kutiji.
&
„Poštovana Lijo, cjenjeni Ždrale, vjerovatno vas kopka zašto se obraćam vama a ne Kostici. Evo razloga: u Srbiji se pola godine jednako govori o Mladiću, dok o mojoj malenkosti nema ni slovca! Donedavno smo general i ja bili celina, kao Iljf i Petrov, kao Marks i Engels, ako vam je ovo drugo bliže ili milije, sad koji god kanal uhvatim, koje god novine otvorim, Mladić pa Mladić. Zlotvori imaju spreman odgovor da se ja ne krijem u Srbiji (neću reći ni da se krijem ni da se ne krijem), jasno je, međutim, da se planski ide na ignorisanje ne samo moje ličnosti nego i mog životnog djela koje ima izvorište u Srbiji i kojeg bez Beograda ne bi bilo!
Karla del Ponte bi da me Srbija zaboravi, a zašto, pa zato što legenda o meni kvari planove da Srbija postane evropska Ada Huja! Živim u pjesmama (čujem da ste i vas dvoje jedne večeri pevali ‘Siđi Rašo, siđi sa planine’), živim na majicama koje se nažalost nose samo ljeti, kao i na maskenbalovima gde me učesnici pretpostavljaju Mladiću, koji je ipak bucmast i prosečan, dok ja svojom krestom imam nešto zmajsko. Bolje išta nego ništa, mislim na majice i maske, ali ne mogu ni ja dovijeka da obitavam u supkulturi, a da me u srbijanskim medijima nigdje nema!
Tuđin hoće da me izbriše iz matične knjige heroja i da me onda tako iskorjenjenog lakše zarobi! Od dušmana čovek ne može nešto drugo ni da očekuje, ali s kojim pravom srbijanska elita i njena glasila ćutke prelaze preko mojih danonoćnih nedoumica da li da se predam i čime da tu predaju uslovim?! Ako sam istorijski prevaziđen, zašto su objavili Ljiljanin apel meni?! Sad odjednom nikog nije briga za rezultat, naprasno je svejedno hoću li se svirepo oglušiti o molbu bračne drugarice ili sam na korak od predaje! Nisam ljubomoran na pažnju koju javnost ukazuje Mladiću, niti bih da mi pripadne deo njegove lične slave, ali nije prijatno em biti u ilegali em osećati se ‘gde si bio – nigde, šta si radio – ništa’!
Najnovija združena akcija Tribunala, beogradske vrhuške i režimskih medija ima zadatak s jedne strane da zatre sveti spomen na mene, hoće da me iznerviraju, da me bez dima istjeraju iz moje pećine! Zar nije o tome reč?! Radi ste da oslabite moj dosad nepogrešivi instinkt samoodržanja, da me uljuljkate u san kako je zaboravljeno sve što sam radio i zbog čega sam bio toliko tražen?!
Najčudovišniji deo zavere tiče se jakako Odbora za zaštitu mene. Koji usled medijskog i političkog muka gubi polje rada, gubi razlog postojanja! Ako sam pridonio da makar jedan Srbin uđe u SANU, moj život je imao svrhu, ali ja sam htio da svim mojim odbornicima budem od koristi, a to ne mogu ako me niko ne napada i ne pominje! Umnim glavama u Odboru (a sve su takve) jasna je neprijateljska ujdurma i Odbor se neće razići zato što tobože nema od koga i nema štaviše koga da štiti, ali ako tajac potraje više decenija pitanje je hoće li članovi Odbora biti svi na broju i svi u snazi da ustanu u zaštitu mene!
Živeo sam u nadi da će ‘Sitovacija’ (vi ste je rastavili na ‘sit ovacija’, čime ste naglasili da mi je slave preko glave, eto, vidite, opet rima, takvu sudbinu pjesnik ima!) biti igrana u slobodnom Beogradu, na Sterijinom pozorju, Bitefu etc. Ispao je ćorak. Prešao sam preko toga i izdao novo djelo koje je poslije Sajma knjiga isto skrajnuto, halabuka se bila digla jedino oko toga što je moje ime ušlo u narodne epske pjesme za koje se po službenoj dužnosti interesuje UNESKO, poslije toga je objavljeno da su kforovci pretražili par ponornica i slali ronioce u gorske oči da vide nisam li mutirao u amfibiju, i tu mi se, što se Srbije tiče, gubi svaki trag.
Zato sam i stupio u kontakt sa vama dvoma. Organizujte miting podrške meni, napravite majice ‘Ne damo Karadžića’, pametnjakovićima koji će vas pitati kome ga ne date kad ga po Srbiji i od Srbije niko i ne traži, niko ga više i ne pominje, takvima baš recite: ‘Ne damo ga zaboravu na koji bi međunarodna zajednica da ga osudi, pošto ne može ni da ga uhvati ni da pomrači njegovu slavu!’ Pišite o meni kakvim bilo povodom, napišite da ste dobili tajanstvenu poruku, da ste pratili trag od šoferšajbne do tajanstvenog iashchika, radite što znate, samo ne dajte da me liše onoga što mi je davalo snagu, a to je kolektivno sjećanje u kojem sam do pre pola godine imao baš lijepo mjesto.“
