Zamor materijala: U traganju za konceptom
U procesu prerastanja građanskih protesta u političke demonstracije dogodilo se neminovno: građana je sve manje, a političara sve više.
Nije tu samo reč o zamoru materijala, mada ima i toga, već se najpre radi o nedostatku jasnog koncepta borbe protiv autoritarnog režima koji je spreman da na krajnjim rubovima politike i političke geografije učini ponešto smenjujući i hapseći lokalne šerife koji su nebitni čak i za lokalnu politiku.
Kombinacija apatične javnosti i vlasti koja teži autoritarnosti dugoročno je opasnija po bolje srpske javne interese od svake druge pošasti.
Svakodnevno se stvara slika da Srbija sedi na buretu baruta i medijske falange horski pišu i bombarduju nas združenom operacijom korisnika nacionalnih frekvencija o sanđamama koje su se udružile da nas unište. Pojava vođe koji nas u nesreći ujedinjuje postaje privlačna i izgleda kao lak izlaz iz tih teških trauma.
I protekla nedelja nudi nam uvid u materijal od kog se gradi takva politička stvarnost. Evo samo nekih primera.
Parada u Nišu, povodom dana Pobede u Drugom svetskom ratu, odložena je jedan dan da bi Vučić mogao da nadgleda mimohod trupa i naoružanja, mada nije jasno šta je tu naše, a šta smo pozajmili za zadušnice toj pobedi, niti je jasno šta smo kupili i koliko smo to platili, a koliko je donirano od „ktitora“ srpske vojne neutralnosti, mada, kada bi čovek čitao samo tabloide, sve smo dobili na lepe oči. Vučićeve, naravno.
Upečatljiv je bio i primer Vučićevog obraćanja javnosti povodom jedne značajne nemačke investicije „a nije Folksvagen“ o kojoj će moći „nešto više da nam kaže za dva meseca“. Ama, nije prošlo ni dva dana kad eto blagovesti o aranžmanu s moćnom kompanijom za proizvodnju avionskih motora – u našem slučaju radi se o servisiranju – ali je na konferenciji za štampu slabo istaknuto da je to memorandum o razumevanju, kakav, na primer, imamo i sa onim nemačkim Tenisom a da već godinama od potpisivanja memoranduma nijedno prase nije zaskvičalo.
Građenje ljudske i političke veličine ozbiljan je i jedan od najstarijih zanata. Kada je Cezar, na zaprepašćenje celog Rima, nasledstvo, moć i bogatstvo testamentom ostavio pranećaku Oktavijanu, ovaj je odmah dao da mu se naprave čizme s đonom od četiri palca kako bi i visinom podsećao na ujaka.
Dobro, Vučić zbilja nema razloga da se na taj način prilagođava narodnim očekivanjima (mada treba zagledati da li ovi njegovi pazare obuću s povišenom petom), ali neutaživa je želja, ljudska a kamoli politička, da dogradi svoju veličinu.
Vrčinsko sokače: Ko će bolje nego svoj svome
Ako je čoveku to zapalo, može i u lokalu. Na tu temu, hit vest, mada je konkurencija žestoka, po meni je decembarska odluka nadležne beogradske komisije da jedna ulica u Vrčinu, opština Grocka, dobije naziv „Braće Simonović“
Posle šest godina borbe, bivši predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović, ostvario je svoj san – deo ulice u kojem žive članovi njegove familije nosiće ime „Braće Simonović“. Takav predlog Skupština grada Beograda usvojila je u decembru prošle godine, na osnovu čega je deo Kasapovačke ulice u Vrčinu preimenovan.
Novo ime ulica je dobila deset dana nakon što je novinaru portala Žig info Milanu Jovanoviću spaljena kuća, za šta je kao nalogodavac optužen upravo Dragoljub Simonović.
Istorija čovečanstva puna je primera slepe sledbeničke politike. Nesebična ljubav prema domovini i narodu, kad je domovina ugrožena, a narod napaćen, obeležila je mnoge herojske ali i crne istorijske hronike. Nego, mali smo mi za tektonske poremećaje na globalnoj sceni. Nevolju možemo napraviti samo sebi (i ponekom susedu).
Vlast je, odjednom, bez ukaza i ustavnog temelja, postala svenarodna i osim distribucije političke moći stiče i privilegiju raspodele ekonomske i socijalne moći i cementirana je očekivanjima ojađenog sveta da će samo od njih dobiti komad hleba i gutljaj vode. Dok traje takvo stanje svesti, cementirano monopolom na saopštavanje dobrih vesti, teško je očekivati da i onaj šator montiran ispred Vučićeve rezidencije, replika iz filma Boj na Kosovu, pod kojim je Miloš ubio Murata, bude posećeniji osim ako kiša ne natera prolaznike da se tu sklone.
Tehnika: Sam svoj majstor
U korpus tih svakonedeljnih čuda koja služe opsenarskoj prirodi svake vlasti spada i sastanak upriličen u Srpskoj patrijaršiji tokom ovoprolećnog zasedanja Sinoda. Osim onog ritualnog „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“, ništa novo nismo saznali o pravcu i načinu na koji će drešiti kosovski čvor.
U vezi s tim, moram da ponovim pitanje koje sam već postavio: „Da li je u redu da o Vučićevom predlogu oko Kosova prvo bude obavešteno sveštenstvo ili bi pravo prvenstva trebalo da imamo mi koji plaćamo porez?“
Još je većinsko narodno uverenje, a to pokazuju sva istraživanja, pa i ovo koje objavljujemo u ovom broju „Vremena“, da kritika ovih kojima je zapala dužnost spasavanja naroda i narodne imovine liči na sitničarska i nepoštena posla. Dug je put do spoznaje da su taj dramolet sami napisali, režirali i podelili uloge. I još očekuju da im aplaudiramo.
