Na izborima će se glasati i o tome šta se dogodilo 12 marta prošle godine. Da li je ubijen premijer Đinđić? Ako jeste, da li je to dobro za ovu zemlju i ovaj narod? Ako jeste, da li su ubice u stvari heroji? Ako jesu, da li su svi oni ljudi koji su tugovali, palili sveće, hodali u onoj beskrajnoj povorci do Aleje velikana, samo budale ili nešto gore
Ako se spremate da se kladite na to ko će postati novi predsednik Srbije, bilo bi pametno da sačekate i vidite ko će ispasti ubica premijera Đinđića. Jer, kako se stvari razvijaju od toga će zavisiti barem ishod prvog kruga, to jest da li će proći Maršićanin ili Tadić. Ali, naravno, ako mislite da je upravo obrnuto, to jest da će na predsedničkim izborima biti odlučeno i o tome ko je ubio premijera, odnosno da li ga je iko ubio i kojeg premijera uostalom, takođe ste u pravu.
To samo znači da su proces i izbori tesno povezani i da je problem u tome što još ne znamo šta će se pre okončati. Eto, i dok se ministar pravde onoliko zalaže za depolitizaciju sudstva, suđenje ubicama predsednika Vlade postaje glavna tema izborne kampanje. Predsednički kandidati i njihovi štabovi i navijači strepe ili polažu nade u neke svedoke, a optuženi opet imaju svoje kandidate u koje se uzdaju više nego u advokate.
Sreća što su na vlasti legalisti. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da su umesto njih koji drugi.
U ovoj stvari radikali i njihov Nikolić za sada su po strani. Oni čekaju drugi krug, a u sudnici se odmeravaju snage i argumenti stare i nove vlade, to jest njihovih kandidata. Boris Tadić s razlogom veruje da mu u prilog ide činjenica da je njegov prethodnik, njegov mentor, dugogodišnji predsednik njegove stranke, glavni organizator pobede nad Miloševićem, zverski likvidiran. Tadić ima pravo da očekuje da se građani Srbije sećaju tog događaja; da znaju kako je Đinđić ubijen zbog svega što je uradio, dakle iz razloga političkih; da znaju i ko su bili i ostali njegovi protivnici, kao i da sam Tadić nije bio među njima.
Ali, on svejedno ne bi smeo da se opusti. Sve to što izgleda tako jednostavno i jasno, na kraju bi moglo ispasti savim drugačije. Za kandidata Maršićanina, još pre nego što se kandidovao, kampanju je vodio ministar pravde kad je najpre lansirao ideju da se ukinu specijalni sudovi, a zatim ministar unutrašnjih poslova da se istraga o atentatu ponovo otvori. To nije prošlo. Bilo je suviše providno da DSS-u baš nikako ne odgovara taj proces.
Onda su počele razne opstrukcije, advokatski marifetluci, proizvodnja lažnih tragova i sporednih tema, sve do puštanja u opticaj teorija o tome da su Đinđića ubili njegovi najbliži (pri čemu je zasad pošteđena samo njegova porodica), odnosno mafija čiji je bio šef, odnosno Amerikanci jerbo je bio taman rešio da postane dobar Srbin, odnosno da se ne zna ko ga je ubio pošto je tu bilo još pucanja…
Najzad, pojavile su se i same „crvene beretke“, pristalice političkog ubistva opširno u medijima objašnjavaju svoja uverenja i dokazuju rodoljublje, tako da nema razloga da se do izbora u sudu ne pojavi i sam Luković – Legija i da sedne u publiku. Skoro sam siguran da niko ne bi ni pokušao da ga uhapsi. Ministar policije toga bi se čuvao barem onoliko koliko se čuvao da ne povredi osećanja onih palitelja džamije.
E sad, ako znamo da je izborna kampanja tek na početku, lako je zamisliti koje sve mogućnosti još stoje pred inventivnim propagandistima. Oni koji su prihvatli profesionalni izazov da birače uvere kako Maršićanin, osim mrzovolje, ima još neke osobine, sigurno će dati sve od sebe da spreče neprijatne vesti iz specijalnog suda ili da makar smanje štetu i zbune protivnike. To znači da možemo očekivati pojavu svedoka koji će reći da Zvezdan Jovanović nije pucao, da on i ne ume da puca, to jest da je pucao u samoodbrani, odnosno da je zapravo pokušao da spase premijera od njegovog obezbeđenja koje ga je ubilo po nalogu Čede Jovanovića, inače rođenog brata Zvezdanovog.
Ako, dakle, iz štaba Borisa Tadića ne budu svakodnevno podsećali narod da nije Đinđić ubio Zvezdana Jovanovića, nego obrnuto, na kraju će neko predložiti da se onaj plato kod Trga republike preimenuje u, recimo, „Legijina gradina“, ili „Venac crvenih beretki“. U toku je operacija ubeđivanja naroda da ubistvo može biti bogougodno delo. U Miloševićevo vreme to se nije radilo, ubistva su se poricala, sad samo što se ne slave. Eto, a zamislite da na vlasti nisu legalisti.
Da li će Boris Tadić pobediti nije stvar njegova i njegove stranke. Na izborima će se, očigledno, glasati i o tome šta se dogodilo 12 marta prošle godine. Da li je ubijen premijer Đinđić? Ako jeste, da li je to dobro za ovu zemlju i ovaj narod? Ako jeste, da li su ubice u stvari heroji? Ako jesu, da li su svi oni ljudi koji su tugovali, palili sveće, hodali u onoj beskrajnoj povorci do Aleje velikana, samo budale ili nešto gore?
Ako je sve to tako, onda zašto Maršićanin ne bi bio predsednik. Čovek je bio dosledan borac protiv svega što je mirisalo na Đinđića. Nije bio naročito uspešan, ali trudio se, niko od njega nije mogao čuti lepu reč o bilo čemu. U tom pogledu Boris Tadić nije nikakav ozbiljan rival. Jedino bi Tomislav Nikolić mogao da se isprsi i kaže da je on pravi. Ne samo što nikad nije krio mržnju prema Đinđiću, nego je javno blagoslovio ubistvo Ćuruvije.
A to je, je li, najvažnije što se od predsednika Srbije danas očekuje i zahteva. Da ume elegantno da pređe preko ubistva, da pokaže kako dobro podnosi takve stvari i da ume da uoči korist od toga. A na sledećim izborima, ako sve bude u redu i ako se nastavi ovim putem, ozbiljni kandidati moraće da dokažu da su lično u stanju da nekoga liše života.
