Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Reci mi s čim se to Srbija graniči na Drini, i reći ću ti ko si; reci mi koliko duše imaš, i reći ću ti isto...
Jezik ti je čudo: on omogućava govorniku da govori, to jest, on je istovremeno i „sredstvo“ i „sadržaj“ svakog saopštavanja, ali paralelno s tim, jezik ume – ups! – i da izvrši jednu malu kolateralnu diverziju, to jest, da ti kaže nešto o govorniku samom, a što govornik uopšte nije o sebi nameravao da kaže. Ne što to ne bi bilo istina, nego što „nije zgodno“. Da me ne mrzi da se na ovom mestu bakćem onime čime se sada „svi“ bave, obrazložio bih to na primeru aktuelne frke oko hapšenja Zdravka Tolimira: te ovde je uhićen, te jok, nije nego onde… Zvanična verzija kaže da se to odigralo negde u pograničnom području, dal’ s ove ili one strane Drine. Hm, pogranično područje; u redu, ali između čega? Ako otvorite bilo koje beogradske dnevne novine (uz valjda samo jedan izuzetak, koji je nekako izvrdao eksplicitnu formulaciju) od 1. juna, dakle sutradan nakon The Hapšenja, saznaćete da je Z. T. priveden „na granici Srbije i Republike Srpske“. Zanimljivo, nisam znao da takva granica postoji, iako sam inače tradicionalno jak iz geografije. Srbija je, naime, jedna država, a takve imaju običaj da se graniče s drugim državama; nikako s drugim geografskim ili političkim tvorevinama ili, pak, nebeskim telima. U narečenom slučaju, Srbija se na Drini graniči sa Bosnom i Hercegovinom, ravnopravnom članicom UN-a, zaštićenom onom istom Poveljom UN-a i „međunarodnim pravom“ na koje se odjedared tako navalentno i danonoćno pozivaju naši raspatriotisani legalisti (nakon što su veći deo devedesetih proveli intenzivno i ritualno urinirajući na to isto „međunarodno pravo“). Republika Srpska samo je jedan „subdržavni“ entitet unutar BiH, te je otuda posve besmisleno da bi se ona mogla, pa još i u javnom i oficijelnom diskursu, „graničiti“ sa jednom državom kao što je to Srbija; to jest, može i tako, ali je onda logično reći i „granica Vojvodine i Mađarske“ ili „granica Banata i Rumunije“, dočim je krajnje nejasno zašto se ovde bilo ko ljuti kad se kaže, recimo, „granica Makedonije i Kosova“?! Megjutoa, nacionalistički um principijelno ne prihvata da bi „mi“ i „oni“ (koji god) mogli imati ista prava: zato ga jezik tako lako i trivijalno odaje, i zato je svo njegovo lamentiranje nad „međunarodnim pravom“ tako isprazno i farsično. A svaki javni govornik treba da zna barem toliko da svaki put kad kaže „granica Srbije i RS“ pridodaje po jednu ciglu za spomenik Tolimiru i njegovom šefu, i šefu njegovog šefa: jer ta se zaumna „granica“ između jedne države i jedne mrakobesne sablasti uselila u jezik kao direktna posledica terenskih napora onih koje neki nazivaju herojima, a neki drugi zlikovcima: reci mi s čim se to graniči Srbija, i reći ću ti među kojima si ti…
Pošto me, kako rekoh, mrzi da se bavim time, hajde da se okrenemo jednom drugom primeru čudesnosti jezičkih (samo)izdajstava… Čitam ovih dana u „Blicu“ intervju s vladikom šabačkim Lavrentijem, čovekom koji važi za pripadnika „mekše“, ekumenske struje u vrhu SPC. I lepo zbori šabački vladika, očinski i poučitelno, no je meni zapao za oko jedan detalj, onaj kada Lavrentije, na pitanje kako gleda na težnje Srbije članstvu u Evropskoj uniji, kaže i ovo: „A kada je reč o državi, što se tiče materijalne strane te priče, mi bismo mogli da naučimo puno od Evrope. Mnogo da dobijemo od njihovog iskustva. U moralnom pogledu mi smo očuvaniji i iznad njih, manje nas je toga zahvatilo. Evropa, nažalost, kao i svaka civilizacija ima svoj uspon, svoje podne i svoj pad i Evropa danas u tom pogledu silazi dole (što će valjda reći da je moguće i „silaziti gore“, op. T. P.). Ali, može da nam bude učitelj i da nas nauči radu i redu. I to je dovoljno.“
Hajde da ostavimo po strani greh uznositosti i gordosti („mi smo moralno iznad“ i tako to…), to neka dobri Lavrentije vidi sa svojim poslodavcem; ovde je upravo razgaljujuće spontano ponavljanje jednog obrasca. Ima kod Azar Nafisi, u izvanrednoj knjizi Čitati Lolitu u Teheranu, ispovesti žene suočene s mračnom islamskom teokratijom (v. „Vreme“ br. 800), slatko mestašce kada jedan nadobudni „islamski intelektualac“, sve pokušavajući da bude racionalan i umeren, filozofira kako je taj nevernički Zapad superioran u tim tehničkim i uopšte materijalnim kerefekama, pak se tome zato treba učiti od njih, ali zato „duhovnost“ i moral, bato, to je samo naše, tu smo mi baje… Ja se sad kao šalim, ali nije ta stvar baš tako šaljiva i bezopasna. I unutar i izvan Evrope iliti „judeohrišćanske civilizacije“, svaki bilo religijski ili pak sekularni ideološki (boljševički, fašistički…) projekat koji sebe percipira i definiše kao Nešto Drugo u odnosu na „plutokratski Zapad“ polazi od tog, u osnovi vazda jednog te istog fantazma, uz neznatne folklorne razlike: „oni“ jesu bogatiji, ali su za to platili previsoku cenu ostavši „bez duše“ (ili s upadljivo manjim zalihama i nižim kvalitetom iste). Duša, ta mistična, eterična supstanca, rezervisana je za nas, ona nam je pravedna nadoknada (sa izdašnim kamatama, makar na Onom svetu) za trivijalne materijalne gubitke. To je ona utešna samoidealizujuća samopredstava evropskog Istoka (i pre, i tokom, i nakon „komunizma“!) u odnosu na evropski Zapad, islamskog Istoka u odnosu na hrišćansku Evroameriku etc. Duša je droga gubitnika, on je rado „monopolizuje“ jer zna da je tu na terenu neuhvatljivog i neizmerljivog, ne-egzaktnog i neproverljivog, a tu su mogućnosti beskrajne, i samo je nebo granica. Nebo koje je ionako onaj vazda čekajući popravni ispit za sve zemaljske brljotine. Zato Lavrentije samo ponavlja jednu prastaru floskulu, sigurno bez „zle namere“, ali produžavajući tako život jednoj otrovnoj samoobmani. Duša je – pa shvatio je ti bukvalno ili „pesnički“ – sveljudsko „vlasništvo“, i ne smeš biti tako gord da kažeš da je Ti imaš više od nekog drugog, ili da na nju imaš više prava, ponajmanje još na „kolektivnoj bazi“. Divni je Vojislav Despotov onomad pevao o „deset deka duše“ ali to je, znate, bio jedan zgodan pesnički paradoks; on to nije „mislio ozbiljno“; ovi, bogami, misle!
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve