Rukoljub: Ukus Tomine rakije
Bože mi oprosti, ali je meni inauguracioni govor Tome Nikolića, novoizabranog predsednika Srbije, ličio na izbor za „Mis sveta“. Mir među ljudima i u tom pravcu. Najviši gost mu je bio evropski birokrata, istina višeg formata, a služila se i „tomovača“, kako čujem neka rakija koju sam peče, što je u redu kad pozove društvo kući, ali se to na vrhunskom državnom prijemu ne služi bez atesta, akcize, pa i tendera.
Dobro, pretpostavljam da Nikolić nije sopstvenim gostima prodavao sopstvenu rakiju, pa primedba o nedostatku tendera otpada, recimo da je to zanimljiv detalj iz usiljene biografije „šumadijskog domaćina“ koji s jeseni, dok nije bio na vlasti, nije imao šta preče da radi, posebno kad je Šešelj dopao Haga, nego da od džibre ispeca šljivovicu.
Sad bi to mogao da postane nacionalni brend. Čujem da su gosti na prijemu sve coktali kad probaju tu rakiju. „Domaćine, rakija ti sedam jezika govori“, rekao je jedan a onda isprao usta viskijem, jer tamo se skuplja takav svet.
Ali, ruku na srce, Tomislav Nikolić je izgledao bolje od njih. Skroman, sveden, sa suprugom kraj sebe – to je inovacija posle ustoličenja Slobodana Miloševića, onomad kad su ih gađali cipelama – a gospođa Nikolić je napravila dubok naklon da poljubi ruku patrijarhu Irineju. Kakva idila!
I koliko je sve to slavno inaugurisanje trajalo? Trajalo je dok Ivici Dačiću nisu dali mikrofon. Nije ovaj put pevao „Miljacku“ nego se politički izrazio. Ponaša se kao da je žaba rešila da proguta vola. Ova zoološka metafora, zgodna zbog žablje bezubosti i malenkosti suočene s veličinom vola, mogućna je zato što nekima izgleda da mogu da založe ono što kupuju da bi kupili to što su založili.
Kad odbijemo glasove PUPS-a i Jedinstvene Srbije, Dačić koji se pravi važnijim nego što jeste, ima 22 mandata u parlamentu Srbije, tek jedan više od Vojislava Koštunice, koji je sam išao na izbore. Sad nam se SPS predstavlja kao „očekivana sila koja se pojavljuje iz istorije i rešava stvar“, što nije netačno, ali ne krivite Dačića zbog toga.
Beogradski primer: Krkobabići i ostatak
Ta doza pragmatizma koju Dačić oličava deluje u Srbiji kao glas razuma. Nekako se dogodilo da su u njegovoj ruci i nož i pogača, dok mu se Dragan Đilas, uplašen za sudbinu ubedljive pobede na izborima za Beograd, nije umešao.
Demokratska stranka i Partija ujedinjenih penzionera Srbije, drugi po veličini sastavni deo SPS-ove koalicije, potpisale su koalicioni sporazum u gradu, u kome su se saglasile oko nastavka socijalne politike, a pre svega povećanju pomoći najstarijim sugrađanima i povećanju broja korisnika te pomoći.
Te stranke su se usaglasile da svi penzioneri koji imaju primanja ne veća od 20.000 dinara u narednom četvorogodišnjem mandatu dobiju nadoknadu u istom iznosu, koja bi im bila isplaćivana u četiri rate u toku godine, rečeno je uoči početka konstitutivne sednice gradskog parlamenta. Sporazum predviđa i da se, u okviru koncepta razvoja socijalnog preduzetništva, u naredne četiri godine zaposli jedan odsto, odnosno 17.000 građana sa invaliditetom, izbeglica, starijih od 40 godina i drugih marginalizovanih grupa.
Krkobabić, mlađi, saopštio je i da će PUPS u gradskom parlamentu imati samostalnu odborničku grupu, koju će činiti četiri odbornika te stranke. Tako sada Đilasu fale još dva glasa da obezbedi gradonačelničku funkciju, a recept je primenjiv i na republičku vladu, pa ovo može da deluje otrežnjujuće i na Dačića koji je počeo da zateže oko koalicinog sporazuma. Malo SPO-a, Maje Gojković, Krkobabića obaška, ne bih isključio ni Velju Ilića, plus slobodni mandati poslanika, i eto ti vlade u kojoj Dačića nema – pa nek se posle žali gde treba.
Kakva bi to vlada bila? Očajna, odmah da vam kažem šta mislim o tome. SPS je partija, gle apsurda, koja najbolje odslikava novi evropski trend socijalne odgovornosti protiv liberalnog kapitala, a protiv kapitala nema ništa protiv, i kao takva bila bi odličan korektiv u nemogućoj misiji oporavka srpskog društva i privrede. Ali, sve to može da poništi Dačićevo igranje na žici. Nije to baš sve ili ništa, ali jeste maksimizacija zahteva, uz upotrebu teške artiljerije, mada su, rekao bih, to više dimne bombe nego neki projektil napunjen eksplozivom.
Dačić se pravi važnijim nego što jeste. Ponekad izgleda smešno, drugi put smrtno ozbiljno. Svi mu se udvaraju i on to voli. Već drugi put. Sam pominje kako je odlučio da bude evropejac onomad, pre četiri godine, i da nema ništa protiv da to bude ponovo, kad je već Hilari Klinton zvala Nikolića, mada Dačić nije hteo da nam kaže da je to ritual u rutini državne sekretarke kojoj je u agendi za to jutro pisalo: „Javi se Bilu, potom fitnes, onda Nikoliću.“
Mera za meru: Samo polako…
I to što se pravi važan ne stoji mu loše. Isturio je Dušana Bajatovića kao gurua srpske razvojne šanse. Meni se Bajatović dopada. Pun je ideja kako da se razvijemo uz minimum štednje i jedini je koji zrači nekom vrstom optimizma. Mislim da bi najbolja kombinacija bila spojiti Đilasa i Bajatovića u nekoj budućoj vladi, ali Tadić i Dačić teško će to da prihvate, a još teže Đilas i Bajatović. Prvi ima velike šanse za nešto veće nego što je žrtvovanje u ovom trenutku, a drugi će biti srpski Šreder onog trenutka kad počne da se gradi „Južni tok“.
Sposobnost neke vlade i sposobnost političke elite da upravlja društvom, meri se, u suštini, spremnošću da se shvate promene u okruženju i da se aktivno traga za adekvatnim rešenjima. U tom smislu važniji je program nove vlade nego kadrovska rešenja, mada nas život uči da je to usko povezano.
Ovde, međutim, još nema jasnih naznaka o minimumu konsenzusa na kome će se uspostaviti koalicioni savez koji će formirati vladu, a kamoli da su na pomolu kadrovska rešenja, pogotovo program vlade. No, to ne mora biti loše. Tu je Dačić, ponovo u pravu. Toliko je često u pravu da to postaje već iritantno. Ako Srbija nema pametnijeg od njega, za koga se stalno pitamo „Čiji si ti, mali?“, onda nek on bude premijer.
Ja bih čak savetovao, isto ono što Dačić govori, svakom ko bude u neprilici da formira vladu da ne podleže politikantskim pritiscima kako to mora da uradi koliko u ponedeljak. Mnogo je pametnije da se pre sastavljanja programa konsultuje širok krug eksperata i ljudi iz različitih oblasti prakse, uključujući tu i strane eksperte.
Lako je Fiskalnom savetu da predlaže to što predlaže. Oni neće ići na izbore, a za eventualni kolaps privrede uvek mogu da se izgovore na udžbenike od kojih su neke i sami pisali.
